Олимпијци из Донбаса

Ако надахнутом игром и великим победама спортисти „задужују нацију“ и „проносе славу наше земље“, као што нам се често понавља, да ли онда важи и обрнуто? Да ли би српско друштво сада требало да наше олимпијце, који на Играма у Рио де Жаниру махом подбацују, кажњава и глоби, пошто су Србију обрукали или осрамотили? На ово реторичко питање бојим се да већина страствених љубитеља спорта нема логичан одговор. Њима ништа није спорно у томе што се Новак Ђоковић, када испраши Федерера или Мареја у финалу Грен слема, проглашава „херојем нације“ или „најзначајнијим Србином данашњице“, али му се зато изналазе многобројна оправдања уколико пак испадне у првом колу олимпијског турнира, или одбије да игра за репрезентацију у Дејвис купу. Врхунски спортисти у гласилима, па самим тим и у очима просечног навијача, имају недодирљив, повлашћен положај, супротан древној мудрости „у победи се не понеси – у поразу се не унизи“ барем у њеном првом делу. Наравно да не заговарам некакво обрачунавање са спортистима који изгубе. Као што рекох, питање с почетка било је реторичко. Али ми зато веома смета када се свенационалним јунацима сматрају људи који, истина, јесу добри, или чак и одлични у свом послу, али им посао ипак није од друштвене или државне важности. Манимо се бајки о томе како спортски успеси проносе славу Србије широм света; то не важи ни за друге државе, па зашто би важило за нашу; све се плашим да је неко од нас променио мишљење о Јамајци због Усеина Болта, или да је Аргентини због Леонела Месија олакшан међународни положај. Врхунски спорт није, нити може да буде, средство којим Србија и српство могу да реше иједну од нагомиланих невоља у које су гурнути. Данашњем српству и његовом угледу првенствено доприносе неки други људи, са чијим сам делима имао прилике да се поближе упознам у протеклих месец и по дана, у посетама Донбасу. То су прави јунаци Олимпијаде, уколико под тим изразом подразумевамо његово изворно значење – раздобље од четири године. Рат у Украјини је, ако ћемо искрено, најважнији геополитички догађај не само у протеклој олимпијади, већ и за последњих четврт века. Од како се распао Совјетски Савез, ништа није толико угрозило америчку надмоћ као оружани сукоб између кијевске хунте, потпомогнуте управо из Вашингтона, и проруског Донбаса. Уз дужно поштовање за сиријско, са Запада подстакнуто, вишегодишње крвопролиће, или за друштвене земљотресе попут „брегзита“, али ово овде је двобој чији ће исход најнепосредније одредити даљу судбину човечанства. Из украјинског покоља, Америка ће изаћи или јача него икада и без икаквог достојног такмаца, или први пут потучена до ногу. Толики улог напросто није у игри чак ни на уобичајеним светским жариштима, као што је Блиски исток. Само рат за Донбас носи са собом толики терет. Међународна јавност махом није свесна тога. Српска јавност, такође. Најважнија гласила планете сложно прећуткују донбаска ратишта, која не мирују упркос мировним споразумима у Минску и објављеном примирју. Исто тако, сакривени остају и подвизи српских добровољаца, који су похитали да заједно са локалним снагама одбране становништво Доњецка и Луганска од најезде неофашиста оданих Кијеву. А управо то су, са српске тачке гледишта, прави олимпијски јунаци – непосредни учесници у рату који је пољуљао темеље америчке империје. Највећи део своје новинарске каријере провео сам пишући о спорту. Имао сам срећу и задовољство да извештавам са највећих спортских такмичења, углавном кошаркашких, што је игра коју многи у Србији доживљавају као националну. Много ми је навијачке и новинарске радости донела кошаркашка репрезентација. Али све то је напросто неупоредиво са поносом који бих осећао када сам, овог лета, од многих у Доњецку и Луганску слушао хвалоспеве о српским борцима и њиховој храбрости и војничкој умешности. Искрен да будем, мислим да сам тек овде, у Донбасу, заиста и схватио шта значи бити збиља поносан на своје порекло и националну припадност. Иако сам националиста од када знам за себе, тек овде сам увидео колико осећај српства може бити оплемењујући и благородан: толико, да се његов утицај осећа и на другом крају света, хиљадама километара далеко. Ништа ја нисам допринео овим људима овде, али сам им зато свима драг, само због тога што долазим из истог народа као и Дејан Деки Берић. Нема особе у Донбасу која не зна за Берића и која му није захвална на беспоштедном учешћу у одбрани од кијевске хунте. Нарочито су хвале за њега пуни војници који су барем неко време служили са њим. Од њих ћете – а није их мало, пошто је Берић доста времена провео по донбаским рововима – редовно чути да је он велики ратник и ништа мањи човек. И није Берић једини. Он је свакако најпознатији, али још је српских ратника оставило непролазан траг у рату за Донбас. Договорено је да се у наредних неколико дана, пре повратка у Београд, састанем са некима од њих, о чему ћу драге воље потанко писати у наредним чланцима. Можда ћу, нажалост, морати да користим надимке или лажна имена када их будем описивао, зато што је држава Србија, заглибљена у суманутим европским интеграцијама, ове јунаке сврстала међу преступнике и разбојнике. Због оног накарадног закона, према којем српски држављани подлежу кривичној одговорности уколико учествују у рату на страној територији (што је, у мом лаичком схватању међународног права, преседан који може да поруши цео систем националне јурисдикције!), српски добровољци из Донбаса морају да се крију пред својом матичном државом, како их ова не би утамничила због тога што су појурили у помоћ братском народу, оном истом који се нама нашао у невољи толико пута. То је свакако једна од већих неправди данашње Србије. О томе да ли су кошаркашице или тенисери погођени критикама на рачун њихових игара у Рију, редовно воде рачуна душебрижници који још и соле памет целокупној јавности како није у реду бити незадовољан подбачајем наших спортиста. Али то што српски јунаци донбаског рата не смеју да се врате у отаџбину од страха да не буду ухапшени, као да никога не потреса. То говори о збуњености српског друштва, немоћног да разазна важно од мање битног, или сасвим безначајног. Друштво је толико збуњено, да изгледа није у стању ни да увиди колико су се приближила будућа ратна искушења на српским етничким просторима. А она нам не куцају, него увелико лупају на врата. Хрватска се убрзано наоружава, не само у војном већ и у психолошком смислу, али овог пута, за разлику од почетка деведесетих, одмах може да рачуна на изричиту подршку споља, најпре из САД – зато је, уосталом, и постављена Колинда Грабар Китаровић, односно склоњена пронемачка влада Зорана Милановића. Истовремено, оружјем млатарају и Шиптари, који као запете пушке чекају отварање моста на Ибру у Косовској Митровици па да започну да испадима и провокацијама, ако не и нечим тежим. Србија за то време „слави“ нову владу Александра Вучића, за коју је, примера ради, Жељко Цвијановић имао довољно дрскости да напише да безмало представља, пазите – ратни кабинет! Откриће вредно енциклопедијске белешке, с обзиром на то да је прво што је тај „ратни кабинет“ стигао да уради по свом формирању, било да нареди уклањање и последњих препрека на митровачком мосту. Србија, дабоме, нема ратни кабинет, него власт која, као и претходне Вучићеве, Дачићеве и Тадићеве, не преза ни од отворене издаје. И то јесте огроман разлог за бригу и несаницу. Србија, срећом, још има и ратнике. Неки међу њима, можда чак и најбољи међу њима, провели су протекле две године у Новорусији, где су заиста проносили славу српства и српског оружја. Стога би наше друштво, у сусрет надолазећим тешкоћама и злопаћењима, као доказ будности и жеље за самоодржањем, под хитно морало да укине накарадни закон који терети ове јунаке. Странке и удружења која би желела да допринесу преко потребном буђењу националне свести, морала би да то поставе можда и као свој први задатак. Уочи предстојећих ратних изазова, којих само чудо може да нас спасе (објашење за напредњаке: не, „чудо“ није ушло у Вучићев „нови“ кабинет), неопходно је да се пресаберемо и укажемо дужно поштовање српским јунацима. Само таква Србија и може и заслужује да опстане. Јер, истину говорећи, ни Живојин Мишић ни Карађорђе нису у историју ушли због тога што су могли најдаље да баце камена са рамена, или зато што су могли најбрже да оптрче око Космаја. Једнако, неће Космет или Републику Српску, или сам Београд у крајњем случају, да одбрани бекенд Новака Ђоковића или тактика неподношљиво надобудне Марине Маљковић. Поготово ако имамо у виду да су наши „олимпијци“ у Рију поражени на најважнијем пољу, на такмичењу у људскости, оног часа када су прихватили да учествују на истом такмичењу са „спортистима“ наказне „Косове“. Србију и српство могу да одбране само дух и јунаштво Дејана Берића и осталих српских добровољаца, који су крварили и крваре у рововима Јасеноватје и по положајима око Горловке. Али најпре тај дух и то јунаштво морају да буду препознати и признати. Не само због самих бораца: кад већ неће њихова отаџбина, слави их Донбас макар. Него првенствено због отаџбине и свега што је очекује.