НАТАША КАНДИЋ БРАНИ АМЕРИЧКУ ПРОПАГАНДНУ СЛИКУ О РАТУ И ИЗМИШЉЕНУ СРПСКУ КРИВИЦУ ЗА РАТ

Наташа Кандић је бескрупулозни лажов и адвокат једне пропале представе о распаду СФРЈ и рату који је био посљедица тог распада. Коментаришући пресуду Првом предсједнику Републике Српске наступила је са позиције историчара (тврдећи да је немогуће извршити ревизију историје) стварајући дојам да она већ зна историјску димензију и оцјену тих догађаја иако је од њих прошло тек двадесетак година. Наташа Кандић не брани историју јер историја ће тек дати свој суд када америчка хегемонија и моћ Њемачке ослабе и када НАТО пакт доживи нужне и потребне трансформације или када се потпуно распадне. То сигурно неће бити сутра, нити за Наташиних двадесет година и сигурно на стварну историјску слику и оцјену, мишљење Наташе Кандић, ангажованог и плаћеног правника из Србије, малог калибра у струци а великог и ратоборног ратника НАТО алијансе, неће имати никаквог значаја. Међутим Наташа Кандић покушава бити и политичар и објаснити нам, кроз критику изјаве Министра иностраних послова Србије Ивице Дачића, да је Социјалистичка партија Србије најодговорнија за рат на простору бивше Југославије. Иако није била актер политичких збивања у Југославији у вријеме распада идеологије и државе, нити је упозната са напорима и иницијативама да се то избјегне и спречи рат, нити зна било шта о томе времену и политичким субјектима који су одлучивали и утицали на судбину СФРЈ – и сигурно је вирила из неког кућног ћумеза, мизерна, незапослена, фрустрирана и неспособна – сада, као прави плаћеник, дефинише, тачније тумачи, најсложенији политички процес, дајући површне и изразито антисрпске оцјене о томе. Социјалистичка партија није најодговорнија странка за било који рат на простору бивше СФРЈ, али та странка, која је имала националну одговорност није одговорила адекватно и није се снашла у тим преломним данима и годинама. То их не чини злочинцима нити кривцима, тим прије, јер су највећу цијену тог несналажења платили Срби: из Хрватске и са Косова. Наравно и Срби из Сарајева, Тузле, Бихаћа, Зенице и цјеле муслиманско-хрватске федерације. Према том народу извршен је геноцид, етничко чишћење, брутални и масовни злочини усташа, муџахедина и шиптарских терориста (УЧК-ОВК), стријељања и одрубљивања глава, мучења и одсјецања прстију (углавном она три којим се крсте)! Исто тако, као пропали правник који никада није радио било шта у струци, осим што је кроз срамни Фонд за хуманитарно право и злочиначки РЕКОМ, подржавала лажну слику апсолутне српске кривице, упорно је протествовала против ослобађајућих пресуда српским генералима, војницима, полицајцима и обавјештајцима и политичарима. А ослобођени су, у том и таквом Хашком трибуналу, кривице готово сви Милошевићеви команданти армије (прије свих Момчило Перишић), многи нису ни процесуирани (Генерал Вељко Кадијевић, Генерал Благоје Аџић…), сви политичлки сарадници и предсједници или Србије или СФРЈ и СРЈ (сви чланови Предсједништва СФРЈ, предсједник СИВ-а Анте Марковић, Милан Панић, Добрица Ћосић, Момир Булатовић и Милан Милутиновић…). Ослобађани су и шефови Милошевићеве Државне безбједности (Јовица Станишић, Франко Симатовић Френки…), ослобођен је Војислав Шешељ и многи други официри ЈНА (попут Мирослава Радића и Владимира Ковачевића зв. Рамбо). Редовне протесте против ослобађања неправедно оптужених упућивали су: болесна фрустрирана антисрпска фурија Флоренце Хартман, подмићене Соња Бисерко и Наташа Кандић, Францис Боyле и слична гамад. Са друге стране, укупно 63 особе српске националности проглашене су кривим за разне злочине на простору бивше СФРЈ. На најтежу казну – доживотну робију осуђени су: Љубиша Беара, Станислав Галић, Милан Лукић, Вујадин Поповић и Здравко Толимир. На четрдесет година затвора, поред Радована Караџића, чија пресуда се озбиљније чита ових дана, исту казну добили су и Горан Јелисић и Миломир Стакић. Радислав Крстић, Милан Мартић и Драго Николић добили су по 35.година затвора.. Радослав Брђанин осуђен је на 30 година затвора. Генерал Здравко Толимир, угледни човјек и војник, командант обавјештајне службе Војске Републике Српске, осуђен на најстрожу казну, преминуо је у Хагу, док је бивши командант Војске Републике Српске Крајине, генерал-мајор Миле Мркшић, преминуо на издржавању казне у Португалији. Милан Бабић, бивши председник Републике Српске Крајине, извршио је 2006. самоубиство у притворској јединици Хашког трибунала у Шевенингену. На драконске казне осуђени су поред првог председника Републике Српске Радована Караџића, генерали Владимир Лазаревић и Небојша Павковић, Милан Мартић, Сретен Лукић и многи други, а слична судбина, по свему судећи чека и команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића. Од 50 особа осуђених на српској страни, 45 је осуђено на укупно 759 година затвора а петорица на доживотни затвор. О ослобођеним злочинцима попут Анте Готовине и Младена Маркача доста је већ написано. Многи хрватски и бошњачки команданти само су формално пролазили кроз судски процес у Хагу, бивали ослобођени али Кандићке, Бисерко, Лихтове, Милићке и њихових полтрона из покојних београдских „Е-новина“ и покојног магазина „Дани“ из Сарајева (Стевана Луковића и Џенане Каруп Друшко) нигде није било да пропрате ово срамно амнестирање стварних злочинаца. А зашто их сада толико узнемирава изрека пресуде првом предсједнику Републике Српске, која има посебан закључак о бившем предсједнику Србије и СРЈ Милошевићу?! Наравно овдје није ријеч о одговорности Слободана Милошевића и његовом ослобођењу: јер, сви иоле информисани људи су знали да је он убијен, да би се насилно запосјело Косово и да би од тог европског острва-нарко картела исламиста и проамеричког олоша, направила држава. У пресуди Радовану Караџићу, судија који је судио и убио Милошевића јавно и правно ослобађа одговорности цјелу Србију и српски народ импутиране кривице. Ликвидираном предсједнику Југославије и Србије Милошевићу то не значи ништа – он лично ослобођен је кривице пред својим народом да је у његово име чинио тешке злочине против човјечности и да се у име српског народа удруживао и чинио злочиначке подухвате. Бојим се да га то питање више не занима – али Србија је слободна пред свјетом који јој је монтирао кривицу, разарао је и уништавао или пасивно посматрао када се то дешавало. Србија није дио злочиначког удруживања ради чињења ратних злочина и то је добра вијест. Зато вришти Наташа Кандић. Јер по њој, Срби морају носити и даље тај терет кривице: идеолошки, политички, појединачно и групно – зато обезвређује закључак да Србија и српски народ нису криви. Тачно – Србија је била заинтересована страна у сукобу у БиХ који су покренули Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман: али, ако могу Саудијска Арабија, Турска и Иран – па Хрватска, Британија и Француска – а посебно Америка и Њемачка бити актери рата у БиХ, откуда помисао да се Србија није смјела, истина врло скромно и далеко испод границе властитих могућности; укључити и заштити свој народ и истину о његовом страдању. Наравно, да Предсједник СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ НИЈЕ КРИВ ЗА РАТ – о тој теми могу говорити и лично, као актер свих политичких догађаја од 1984. године до самог рата те као неко ко је притискао и дјеловао у муслиманској јавности и елитама у Босни и Херцеговини да учине све да спрече рат и да не учествују у разбијању земље. Фрањо Туђман (Предсједник ХДЗ и Републике Хрватске) и Милан Кучан (предсједник словеначких комуниста и Републике Словеније) су по налогу повампирене и уједињене Њемачке и америчке обавјештајне заједнице и саме владе, разбили и подјелили Југославију, изазивајући страх због историјских искустава и страдања у Другом свјетском рату и страха од испољене политичке агресивности и мржње која је долазила из Загреба, Љубљане, Берлина и Вашингтона. У име босанских муслимана Алија Изетбеговић се придружио овој политици: наоружао је своје страначке екстреме, фундаменталисте и криминалце, направио од њих Зелене беретке, Патриотске лиге, Бисере и Црне Лабудове, највеће бандите прогласио генералима и на крају их све побио: Мушана Топаловића „Цацу“ и Јусуфа Јуку Празину (један убијен у згради Изетбеговићеве полиције од стране тадашњег министра Авде Хебиба а други убијен у бјекству, код Лијежа), затим двојицу Ћела, од којих је један трговао дрогама и скончао под сумњивим околностима привидног самоубиства а други (Рамиз Делалић) на Башчаршији пуцао по српским сватовима, убио недужне људе и у име Алије објавио рат Југославији и Србима. Ту су и убиства главног команданта терористичке организације „Шеве“ Неџада Угљена (у то вријеме замјеника Директора АИД-а, Алијине тајне полиције) али и покушај убиства првог команданта Алијине војске Сефера Халиловића и убиство његове супруге и њеног брата. И тако даље, и тако даље! Свакако Наташа треба знати и да је у Београду, као посљедњи покушај, у јануару 1992. године организована Конвенција о Југославији којој су присустволи представници највиших структура СФРЈ (обратио се и Бранко Костић, предсједник Предсједништва СФРЈ) али и многи интелектуалци из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и представници Срба из Хрватске. Наравно да се и моја маленкост обратила овом скупу (девети говорник). И наравно да сам послије трчао од Адила Зулфикарпашића до Слободана Милошевића молећи и захтјевајући договор муслимана и Срба. Да, ја сам повезао Зулфикарпашића и Милошевића, сигуран да је то најбоље за оба народа и у ту причу укључен је и Мухамед Туњо Филиповић као некад користан-некад сметало. На крају је сам Алија Изетбеговић подржао ове иницијативе јавно, а тајно их срушио гурајући нас у рат. Свакако је то мала и безначајна слика не тако важног актера предратних прилика али сигурно знам: Слободан Милошевић није желио рат и покушавао га је избјећи, трпећи тешке притиске властитих национално оријентисаних организација, група и интелектуалаца и друштва у цјелини да се супростави хрватским усташама и исламистима из Сарајева. Ипак ће и наше мале улоге у историји, бити каменчић у мозаику слике тог рата. Као што су судске пресуде у Хагу увијек биле дио правне дефиниције и извор права за све будуће процесе тако и изјава Наташе Кандић да нико не може бити ослобођен у туђем предмету дјелује површно и безобразно. Управо су казне и ослобађања тумачени као извор права у том специфичном политичком галиматијасу који представљају правила и процедуре Хашког трибунала. У намјери да америчку синтагму „транзициона правда“ легитимише као „транзиционо право“, Трибунал у Хагу доноси властита процесна правила и креира институте који представљају норме материјалног права (удружени злочиначки подухват). За Хашки трибунал не важе међународне конвенције о људским правима. Притвор пред овим кривичним судом нема временског ограничења. Оптужени који су ослобођени оптужби, и који су провели неколико година у тзв. притвору, немају право на било какву сатисфакцију. Нека процесно-правна питања су рјешена прописима по којима поступа Хашки трибунал, ,донијетим у време његовог оснивања или накнадно, и изазивају данас озбиљне дилеме и зебњу, из два основна разлога. Први лежи у природи права које примењује Трибунал (процесно право) и које је примењено у његовој организацији (организационо право), а други у потпуном сукобу тог права са међународним правним актима о заштити људских права. Право о Трибуналу и право које Трибунал примјењује, добијено је комбинацијом два потпуно различита, прилично супротстављена правна система: англо-америчког и европског, који су настали у потпуно различитим историјским, политичким, културним и другим друштвеним околностима. Преко ноћи, без претходних теоријских и емпиријских истраживања, практично је конструисано треће, потпуно ново, еклектичко и у пракси непровјерено процесно право. Тешкоће у примјени тог новог права су неизбјежне, већ због саме његове »оригиналности« и због сукоба системских разлика које у њему постоје. То је право дјелимично страно европском правничком духу и европској правној традицији, исто као што је у једном дијелу страно и англо-америчким правним схватањима. И то никога није занимало: важно је само било да у тако припремљеним, готово ванправним условима буде осуђена Србија, привидно правним инструментаријем. А сада нас Наташа Кандић покушава увјерити да постоје „јасна“ и „чврста“ правила, које она познаје и у оквиру којих је непобитно, политички, историјски и правно све доказано – кривица Милошевића, генерала па и Ивице Дачића. Иако немам никакве приватне, службене ни политичке везе са Владом Србије, могу са сигурношћу рећи: ако је забринута да ово ипак није „солирање“ једног министра, тврдим да је став Владе Србије јасан: Милошевић је невин као и Република Србија, коју је представљао у тим тешким временима. Дачић очито није говорио лични став а још мање у личном интересу. То је став и цјеле Србије, без Кандићке, Бисерко, Милићке, Лихтове, Луковића… АЛИ ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА И МОРАЈУ .ЈЕ СВИ ПРИХВАТИТИ. СВИЂАЛО ИМ СЕ ТО ИЛИ НЕ.