Нови процес у Међународном кривичном суду. Предмет ал-Махде

У Међународном кривичном суду (МКС) 22. августа почиње нови судски процес. Штавише, то је први процес у историји међународног правосуђа у коме ће се оптуженом судити због уништавања културних вредности. Тим поводом светски медији трубе победничке химне. Међутим… да ли је све тако једноставно у том предмету?… Предмет “Тужилац против Ахмеда ал-Факе ал-Махдија” – јединствен је у оквирима истраге опште ситуације у Републици Мали. Подсећамо да је ситуација у Малију била предата од стране владе републике у МКС у јулу 2012. године. Узрок такве предаје постало је заузимање северног дела земље од стране исламских радикалних покрета, посебно ал-Каиде и Ансар Дине. Званичан циљ тих организација је успостављање шеријатског права. Оптужени А. ал-Махди је заузимао високе положаје у Ансар Дине, да истакнемо да је предводио такозвани хизбах (“hisbah” – бригаду за контролисање моралног стања становништва). Међутим, према тим формално проглашеним циљевима неопходно је односити се са великим опрезом: постоје сумње да ли баш то представља реални циљ тих организација. Већ у јануару 2013. године тужилаштво МКС је почело истрагу која траје све до данас. Засад није познато против кога је МКС припремио оптужнице и налоге за хапшење. Предмет ал-Махде је постао познат само зато што су власти Републике Нигерије ухапсиле ал-Махду по затвореном налогу МКС и предали га у Хаг. Званична оптужба против ал-Махде састоји се у томе да је у јуну-јулу 2012. године Ансар Дине разрушила културне вредности Републике Мали, између осталог девет маузолеја који припадају светињама ислама, а такође и познату џамију Сиди Јахја (Sidi Yahia) у Тимбукту и низ других историјских и културних објеката. Многи објекти представљају места поклоњења и представљали су поштована места у која је одлазио на поклоњење велики део становништва читавог западно-афричког региона. Међутим, било би тачније говорити о томе да те разрушене вредности представљају историјско и културно наслеђе читавог човечанства. Значајан део срушених културних вредности били су објекти културног наслеђа УНЕСКО и подлегали су, између свега осталог, посебној заштити међународног права. Но, чак ни званичан статус тих објеката овде није најважнији, него то, шта то наслеђе реално представља за човечанство (о томе ниже у тексту). Ал-Махди се оптужује да је он остварио планирање  и извршење злочина рушења тих објеката. У марту 2016. године Претресно веће је потврдило оптужницу против ал-Махдија, потврдивши самим тим да су веома озбиљни докази против њега који су предочени и да могу бити стављени у основу његовог проглашења кривцем. На располагању суда налазе се многобројни докази, у том смислу и видео записи, у којима ал-Махди признаје чињеницу рушења која је починио, међутим, “објашњава” их цитатима из шеријатског права. Треба истаћи занимљив детаљ: ал-Махди је већ признао да је крив. На тај начин суд треба да одреди не само питање да ли је оптужени починио дела која му се приписују, него и о томе какву казну за то да добије. Цео процес је планиран за једну недељу! Истовремено, треба обратити пажњу на неке околности које дају основа да се сматра како је предмет ал-Махде много сложенији него што покушавају да нам представе. Као прво, доста чудно изгледа признање ал-Махде да је крив и без суђења. Такво признање увек има своје објашњење. На пример, обећање да неће бити сурово кажњен, у замену за такво признање. Или обећање да ће сведочити против других (по правилу су то они против којих нема других доказа). Као друго, чудно изгледа одсуство оптужнице у оквирима ситуације у Малију после скоро четири године истраге. Притом рушења културних вредности изгледају најмање значајна у тим злочинима који су били почињени у Малију, пре свега мислимо на убиства, прогон становништва и друге злочине против човечности. За убиства засад нико није одговарао… Као треће, помало чудно изгледа злочин против муслиманског становништва и уништење исламских културних вредности од стране управо тих који наводно и носе знамења ислама. Штавише, био је то напад на Мали од стране оних који апсолутно нису држављани те државе. У суштини је то био упад странаца којима није давалао мира “неправилно” исповедање ислама од стране Малијаца. Локално становништво (пре свега Туареги) било је позвано на устанак, међутим, усморо је схватило да га користе у најпрљавијим циљевима. Све те (и неке друге) необичности стварају некакву соцреалистичку слику, у којој као да је све у реду, али недостаје нешто најважније. А то је управо одговор на питање: ради чега се МКС прихватио овог предмета? На наш поглед, сам рат у Малију и непочинства “исламистичких” бојевика не изгледају сасвим логично. Из тога следи да одговоре на све необичности треба тражити у логици управо “чудног” упада ал-Каиде и Ансар Дине у Мали. А такође ништа мање чудног “ослобођења” Малија од стране француске војске. Нама често говоре да природни ресурси често представљају главне узроке ратова. Та теза у многим случајевима изгледа прилично убедљива. Међутим, није увек тако. У том смислу, поред постојања очигледних ресурсних узрока, може бити и других разлога, а то су управо културне вредности. Подвлачимо – ми не говоримо о пљачки културних вредности током рата, ми говоримо о рату који је започет са циљем пљачкања управо културних вредности. Историја пљачкања музеја Ирака и Египта показује да су то биле прецизно испланиране и муњевито и тачно спроведене специјалне операције на самом почетку борбених дејстава (прво пљачка – а рушење [као форма прикривања трагова] после!). у том контексту Мали представља посебан случај. Библиотеке Тимбукту (које су такође подвргнуте нападу) представљају посебан интерес за глобалне власти. Древни сакрални текстови садрже информацију која може у потпуности променити свет. Многи народи подвргавају Мали убацивању специјалних служби ради разјашњења древних знања у области тачних и природних наука. Тако, на пример, без обзира на пуштање у погон чувеног телескопа “Хабл”, знање малијског народа Догон у области астрономије до дан данас превазилази знања савремених научника. Приступ тим знањима вреди много више од нафте. Поставивши предмет ал-Махде у тај контекст, предмет постаје логичан. Међународни кривични суд као институт глобалне власт жели да у “светској историји” упад у Мали буде забележен само као “исламистички” ексцес, за време кога је дошло, наводно, до уништења библиотека и културних музеја (не оних које су постављене на експозицијама, него оних које се чувају као зеница ока од очију туђинца у магацинима!). На тај начин глобална власт спроводи операцију по документовању “губитака” древних рукописа и артефаката. О томе је сведочио и сам ал-Махди, за шта ће добити снисходљив однос. Управо зато неће ни бити реалног суђења. Биће спроведено правно “разјашњење” највећег злочина по уклањању древних знања човечанства у власништво оних који данас остварују глобалну управу.