Потплитање Николића пре трке – зашто?

Српски телеграф је, 24. августа 2016. године, на првој страници, донео вест: „Тома забо нож у леђа Вучићу“. Наднаслов је гласио: „Напао га због фотеље“, а поднаслов: „Шеф државе, преко челника Ватерполо савеза Србије, Милорада Кривокапића – чија ћерка ради код Николића у кабинету – хушкао спортисте на премијера Србије“! Објашњење вести дато је у антрфилеу: „Николић је бесан јер нико у СНС-у још није подржао његову кандидатуру за председничке изборе“. На унутрашњим странама растумачено је да Николић, суштински, стоји иза познате изјаве ватерполисте Aндрије Прлаиновића о небризи Владе о спортистима. Та изјава је, како знамо, далеко одјекнула на друштвеним мрежама. Она је, затим, била повод ванредне конференције за штампу Александра Вучића. Тежину овој „вести“, потом, дао је саговорник Српског телеграфа, Драгомир Анђелковић. Баш он је за СТ био објективан коментатор о тој теми, без обзира на Анђелковићеву пристрасност према Вучићу (због које је чак  полемисао и са Николићем). И наравно да је Анђелковић посве „објективно“ потврдио да су тврдње СТ – сушта истина. Већ приликом оснивања Српског телеграфа сматрано је да је реч о још једном „Вучићевом таблоиду“. То је, потом, мало пажљивијим читаоцима потврдило и писање овог дневника. И док је Информер, због Драгана Вучићевића и његових чувених „државних удара“ за део читалаштва у статусу „Вучићевог гласила“, недавно основани Српски телеграф (март 2016), заједно са дневником Ало и нетом покренутим недељником Експрес (април 2016), у нашој јавности још нису сасвим препознати као блиски премијеру. Отуда и произилази новија појава да се неке полит-маркетиншке акције, које као да долазе од нашег канцелара, све више пласирају на страницама СТ-а, Ало-а и Експреса, а не на страницама Информера. Пажљивији посматрачи и познаваоци начина на који функционишу премијер и они који га окружују пак сумњају да би СТ или Драгомир Анђелковић били у прилици да производе бесмислене „вести“ попут наведене, а да нису претходно добили сигнал из Немањине 11. Но, да ли Вучић стварно поткопава Николића? Рекло би се – да, и то већ неко време. Видимо, на пример, како различити таблоиди, које, очигледно, неко из власти уредно „храни“ подацима о Николићу, учестало  нападају председника због (наводно или стварно?) коруптивно стечене имовине, злоупотреба у раду фондације његове жене, пословања Николићевих синова, итд. Тако је недавно у једном провучићевском таблоиду објављен текст у коме се тврди да се, наводно, „Вучић сложио са захтевом да се открије одакле стиже и како се троши новац хуманитарне организације Николићеве супруге“. По сматрању тог листа „Вучић је најавио да ће бити проверено пословање Фондације Драгице Николић, о чијим донаторима јавност ништа не зна, а која је за три године добила 10 милиона евра, при чему није открила име ниједног донатора“. Уколико је истинита претпоставка да део власти преко таблоида систематски руинира Николића у јавности, можемо се запитати да ли то поткопавање даје резултате. Према последњем истраживању јавног мњења, Николић би, да су председнички избори били у прошлу недељу, био тек четврти. Пре њега би – по пласману, а према испитаницима којима нису понуђени одговори (него су се сами изјашњавали за кога би гласали) – били Вучић, Дачић и Јеремић. „Николић може да победи само ако би га Вучић искрено подржао“, био је закључак испитивача. Али, Вучић не само да оклева да пружи Николићу подршку (иако је Николић својски подржао њега на недавним парламентарним изборима). Заправо, „испод жита“, помоћу таблоида, он, изгледа, ради против Николића – што не може да не остави трага, поготово међу бирачима СНС који су Николићева највећа гласачка групација. Недавно је Данас објавио чланак „Напредњаци још нису дали подршку Николићу“, а у оквиру њега и изјаве двојице „провучићевсих аналитичара“ у којима тврде да Николић има исувише низак рејтинг, због чега премијер размишља да га не подржи. Неколико дана потом и Политика објављује анализу „Зашто Вучић још оклева да подржи Николића“, чији је поднаслов: „Тренутни рејтинг председника Србије није гаранција за победу на следећим изборима“. Ако владин кандидат изгуби председничке изборе, поента је текста, и влада губи легитимитет. И то је потпуно тачно. Шта би, заправо, могао бити Вучићев план? Уз Николића, кандидатуру на председничким изборима, из састава Вучићеве владе, најављују и Дачић и Љајић. Тешко да било ко од наведене тројице може да победи без Вучићеве потпоре. При томе, Вучић оклева и тако диже цену својој подршци – јер је одлучујући чинилац. Штавише, ако Николићев рејтинг буде и даље падао (тренутно је тек на 11,5% бирачког тела), лако је замислити тренутак у коме Вучић излази на конференцију за штампу и каже: „Тачно је да сам рекао да се нећу кандидовати на председничким изборима. Али, пошто су сви владини кандидати слаби – спреман сам да се жртвујем“. Највероватније да нам још предстоји натезање и преговарање између Вучића и Николића. Но Вучић је тај који доноси одлуку. Уколико он реши, таблоиди ће лако да промене плочу и Николићу ће рејтинг почети да се поправља. Без њега, Николић тешко може да постане председник. Њега би, према неким истраживањима, ако Вучић остане неутралан, у другом кругу тукао Ивица Дачић. Вучићева одлука, међутим, може зависити и од опозиције. Ако стварна опозиција изађе с једним кандидатом, постоје изгледи да тај такмац може да победи и тако уздрма легитимитет власти. Вучић ће тада морати да се озбиљније укључи у председничке изборе – било као кандидат, било као активни подржавалац. Ако пак опозиција не буде сложна, и буде истакла више такмаца, премијер и даље може да настави досадашњу игру у којој никога не подржава, очекујући да сви кандидати заправо подрже њега – па је он сигуран победник. С председничким изборима 2017. године, тако, опозиција добија нову озбиљну шансу. Ако она буде спремна да, када је реч о председничком кандидату, надиђе идеолошке разлике и сујете, те лојално стане иза једне личности (најбоље надстраначке), режим се може наћи у процепу: да ли и сам Вучић мора да се кандидује како би се спречила победа опозиције? Важно је да јавност препозна када гласање може водити у лошу бесконачност – у којој се вечно репродукују сви наши проблеми – а када води ка разрешењу дилема и конфликата. Председнички избори, 2017. године, с јаким владиним и јаким опозиционим кандидатом, допринели би јасном артикулисању алтернативе и демократском решењу бар дела наших политичких недоумица.