Тисућљетња некултура (део први)

Свакодневно слушамо реторику наших сусуеда, оних који су некад припадали нашем народу а сада, захваљујући Божјој промисли и њиховој нарушеној духовној структури, убеђеним припадницима неких других измишљених нација. Управо ти најгори и најлошији, али за нас оно најважније – бивши Срби – држе неке моралне придике народу од ког су отпали јер нису били саздани од довољно чврстог људског материјала. Као и све морално посрнуле особе, одбрану не заснивају на покушају свог поправљања већ искључиво на покушају доказивања неисправности оних постојанијих. Док доказују недоказиво то чине са највећом буком, мислећи да док траје бука нећемо бити у могућности да разазнамо истину. На овом свету од памтивека се води борба. Борба између добра и зла. Да би могла да постоји борба морају да постоје и њени војници. Замислите фрустрације оних који су стално на страни зла. Имају „привилегију“ да користе сво оружје које није дозвољено, не смета им да се користе најпрљавијим методама али и поред свега никако да победе. Наравно јер Бог кад је стварао свет предвидео је да само људи могу да односе коначне победе, а такви нису достојни тог назива. Колико год да се човек труди да пронађе бар некакво објашњење за вековно нељудско понашање хрватских шовиниста – то је практично немогућа мисија. И онда кад се звери наизглед примире, крв са својих чељусти не могу да сперу. Изгледа да је крв невиних једино што их заиста покреће. Поред све окрутности и зла, неки нам говоре да и звери морају ипак да имају неку врлину. Вероватно би се западним зверовима могла приписати нека предаторска способност или некаква снага, али шта приписати нашим несрећним суседима, који кидишу само на слабије или оне који су претходно од других нападнути? О снази или некаквом предаторству може се говорити код оних који нападају равноправне или бар оне који било како могу да се бране. Оне хијене које нападају незаштићене, оне које своје анималне инстикте исказују на деци у колевци, на трудницама које нису успеле да се сакрију, на старцима који једва да су живи и не могу да се одупру, на светињама које само немо сведоче, у таквим зверима нема ничег људског, нема никаквих врлина. Не треба онда да нас чуди што у њима то нису могли да пронађу чак ни њихови „пријатељи“, савезници и господари. Да је тако јасно је из онога што су њихове газде говориле о њима чак и онда када су их наши суседи беспоговорно служили.  „Ја нисам видео у своме животу, ни чуо за звери у људском обличју попут хрватских војника. Мада су ратовали са нама и првенствено служили за застрашивање и репресију над народом, ја као човек се стидим што су стајали у нашим редовима. У самој борби би напуштали положаје, док би веома вешто избегавали противничку војску и увек се кретали ка збеговима које су сачињавали голоруки људи, жене и деца. Када би их понекад стизали чинили су страхоте од којих се и нама дизала коса на глави. Они су поган свету и европској култури.“  Аустроугарски вице-маршал Gherter   „Хрвати никад у историји нису имали владара који је говорио њиховим језиком.“ „Хрвати су дроњци.“  Фрањо Јосиф   „НДХ је „dreckstaaten” државица.“ Адолф Хитлер „Боже сачувај нас од глади, куге и Хрвата.“  Натпис изнад улаза у једну Немачку катедралу   „Хрвате треба ставити под старатељство.“  Френклин Делано Рузвелт Нација која је саграђена на лажима не може да обезбеди сигурно будућност својим потомцима. Она им уместо тога само изнова трује душу мржњом, гурајући своју децу у све већи суноврат. Они опстају само као негација српства, која им је уједно и једина преостала идеологија. Док иконе својих предака скривају по подрумима и таванима, док ломе ћириличне табле у Вуковару, покушавају од своје деце да сакрију и ћириличне натписе по гробовима и старим црквама по Далмацији. У свом лудилу скривају оно једино на шта би могли бити поносни, а то је оно истинско порекло. Човек се не мора сложити са Марксом и Енгелсом, али не може да им оспори да су озбиљно приступали својој науци. У својим настојањима да објасне покретачке снаге и смерове људске историје, такође су се бавили и изучавањем различитих народа и њихових повести. Изучавајући тако и Хрвате дошли су до занимљивих закључака. На пример, на једном месту они Хрвате чак називају „изметом европског народа“. А имамо и овакав цитат:  „Од свих народа на земаљском шару, Хрвати су најгрознији“  Карл Маркс После покушаја револуције и отцепљења од Аустрије који је 1848. покушан у северној Италији, Хрвати су били послати као део Аустроугарске војске да угуше тај устанак. На челу са баном Јелачићем починили су стравичне злочине, што је Маркса и Енгелса потакло да напишу следеће стихове:   Peitschen Gesindel in die Donau Staupen fort das Freche Lumpenpack Die Bettler, hongrig, inres Lebens mude Ein Schwarm Landlaufer, Schelme, Vagabunden, Kroatenabschaum, niedre Bauernaknechte Die ausgespien ihr ubersatigt land Zu tollen Abend tuuern Sicherm untergang Или у преводу: Батином отерати те битанге у Дунав Шибајући одгурати од себе ову дрску поганију Гладне просјаке, уморне од живота Чопор бегунаца, неваљалаца, хуља, пробисвета Хрватску поган људског рода, ниске сељачке слугењаре Које је избљувала њихова пресита земља Да би постали бесни пустолови и да би сигурно пропали Многи који су се озбиљно позабавили историјом тзв. Хрвата имали су исти закључак. Хрват није националност, то је стање свести. Њихова свест, испуњена понижавајућим вековним служењем разним господарима, окреће се у мржњу према онима који себи то никад нису дозволили. Не одрекавши се вере и порекла, Срби су кроз историју увек остајали поносни, храбри и часни. Управо зато што то сами нису могли, наши суседи су створили објашњење које су само они могли да схвате: Нису криви они што су издали своју веру и претке, већ Срби што и сами то нису учинили. То објашњење се претворило у мржњу, мржња им је запосела душе, а резултат тога су хијене које су од њих настале. СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно. Слободу си вечно, закржљала раcо, Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети. Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. С туђинском си камом пузио по блату, С крволоштвом звера, погане хијене, Да би мучки удар с леђа дао Брату, И убио пород у утроби жене. Још безбројна гробља затравио ниси, А крваву каму у њедрима скриваш, Са вешала старих нови коноп виси, У сумраку ума новог газду сниваш. Бранио си земљу од нејачи наше, Из колевке пио крв невине деце, Под знамење срама уз име усташе, Ставио си Христа, Слободу и Свеце. У безумљу гледаш ко ће нове каме, Оштрије и љуће опет да ти скује, Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује. Јасно нам је данас чију су пушку обесили о раме. Нашли су своје нове господаре у ЕУ и НАТО-у. Нису они случајно изучавани на америчким и енглеским институтима као вештачка творевина, као успешан пројекат стварања измишљене нације. Те фрустрације су управо и створиле толику болесну мржњу ка свему што представља њихову сушту супротност. Одатле и «Олуја», Јасеновац, Јадовно… Отуда им и жеља да истину што су за шаку кукуруза продали веру покрију неким новим, само њима схватљивим зверством. Не одричу се неке своје замишљене истине, дубоко верују да би им тек нестанак Срба омогућио да постану прави народ. Видимо ми колико је њима тешко и знамо да је од тежине болести још теже сазнање да нема лека. Само потпуно болесни људи могу да без имало кајања носе у себи зверства и злочине које су починили, а да при томе не показују ни мало покајања. Само они којима више нема лека могу на томе да граде будућност своје деце. Никако да схвате да је то будућност без поноса, будућност слуге који ће заувек да ради најпрљавије послове за своје римокатоличке господаре.