Заборавни Европљани

Борис Степанов Данас многи европски лидери сумњају и не знају како да савладају терористе који сваког месеца у Паризу, Ници и Минхену отимају соптвене суграђане, обичне људе, као таоце, а убијају и туристе. Међутим, они при том заборављају да су пре триста година Енглеска, Француска, Шпанија и друге земље садашње Европске уније упорно извозили све најдрагоценије што је постојало у њиховим колонијама у Африци, Азији и Латинској  Америци. Средином двадесетог века колонијални систем се срушио и стални извор гигантских прихода је пресушио. Брзо је измишљен нов начин за стицање сталне добити – долар, који је постао универзално средство за обрачун са свим земљама у свету, а затим су се појавили и Европска унија са  јединственом европском валутом – евром, и глобализација која руши државне границе. Људи су почели често да мењају места свог боравка, јер – седнеш у авион и за неколико сати си већ на другом континенту. У Африци коју су Французи довели до потпуне беде је одавно сазрела мисао да се у њихову бившу метрополу пресели што више Алжираца, Мароканаца, Тунишана, Сенегалаца. Социјалиста Франсуа Митеран који је 14 година био председник Француске није се томе противио. А комплекс бившег колонизатора који је  цветао на рачун милиона људи друге боје коже, одлучио је да излечи једном заувек. Све су примали, ко је год долазио у Париз, Марсељ, Ницу, Стразбург и друге богате и у то време мирне градове Француске. Осим тога, Французи су разумели да се сада код њих појавила скоро потпуно бесплатна радна снага која ће их ослободити послова келнера, носача, возача аутобуса и таксија, болничарки, продаваца у мањим продавницама и тако даље, који су мало поштовани. Истински – прави – Французи би хтели да раде по банкама, државним и приватним корпорацијама. Односно – да имају сигуран и добро плаћен посао, у којима држава и власници исплаћују врло високе плате. Тако је то трајало неколико десетина година. „Гроздови гнева“ су зрели дуго и можда би и презрели, а гнев не би постао тако отворен, да није дошло до „арапског пролећа“. На Западу су мислили и дуго су веровали да са бившим колонијама могу да раде шта хоће и да никада неће морати за то да плате. Али – неће бити! Догађаји су почели да измичу контроли. И то не само у Француској. Хаос са избеглицама до кога је дошло прошле године, стотине хиљада избеглица по читавом старом континенту, страх и паника због терориста. Они немају само мотив. Сада су добили могућност да преко интернета врбују своје присталице чак и међу становништвом Европске уније. У мозговима многих међу њима су мржња и злоба, жеља да се освете за колонијално понижавање својих дедова и прадедова. Садашњи млади џихадисти који су се родили у земљама Европске уније чак и не размишљају да они убијају људе. То њих много и не узнемирава, они то свесно чине. Ница, Париз и Минхен су потврда за то.