Зашто је Русофобија најбљутавија на српском

Кад је Американац русофоб, он пише о злом Путину; Србину русофобу то је мало, за њега у Русији зло иде из народа, а не од власти „Србофобија је само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала“. Милорад Екмечић Биће да је у праву Мајкл Девенпорт кад каже да је мека моћ Русије у порасту. У супротном би тешко било објаснити помаљајући образац све агресивније русофобије која се попут паучине накупила на медијским отворима у Србији. Изгледа да су то први плодови рада серије састанака стручних тимова Европске комисије на којима су се разматрали начини парирања „руској пропаганди“ на територији европских држава, а, као посебно проблематичну, Србију су – нарочито након слика са војне параде 2014. – одавно апострофирали водећи европски листови од Шпигла до Економиста. Разрађена стратегија је, барем у Србији (а не треба сумњати да је тако и у осталим земљама), покрила све сегменте медијских конзумената, па се талас русофобичних садржаја равномерно шири преко опскурних сензационалистичких интернет портала, друштвених мрежа и магазина који своју циљну групу проналазе у нешто другачијем типу читалаца. Као печурке после кише, на Фејсбуку ничу странице које толико агресивно финансирају промоцију својих антируских садржаја да је њихове објаве немогуће избећи без обзира на круг виртуелних пријатеља, друштвени миље или дијапазон интересовања. Ипак, колико год била наметљива, тешко да ће иоле информисаном читаоцу, рецимо, пропаганда Фејсбук странице Русија таква каква јесте, која под смоквиним листом промоције евроазијских интеграција шири дезинформације о руском политичком врху – успети да промени погледе и ставове. Међутим, и у озбиљнијим листовима у последње време приметна је инфлација текстова који кроз призму тобож објективних анализа и једнодимензионалних статистичких података демонтирају наводне српске заблуде у вези са односом снага у актуелном сукобу Русије са Западом. Најсвежији пример је колумна Жељка Пантелића из последњег броја Недељника, објављена под насловом Влад, и то је Русија, због које би му на количини манипулативних, злонамерних и потпуно неистинитих података позавидели и новинари Вашингтон поста. ТОЛСТОЈ И ДОСТОЈЕВСКИ ПОЈМА НЕМАЈУ Иако без намере да на то експлицитно укаже, цео текст је конципиран тако да пренесе поруку да је Русија толико јадна да не може да помогне ни самој себи, из чега се намеће прећутни закључак да онда не може помоћи ни Србији. На четири странице, колико је од редакције добио да своје антируске сентименте зашећери буљуком фактографских примеса, Пантелић је успео да напише толику количину ноторних неистина и погрешно конструисаних силогизама да је цео текст на крају претворио у тешко сварљив материјал, чак и за читаоце чији су пробавни системи одавно навикнути на сличне бравуре дежурних спољнополитичких „стручњака“. Кретајући се уским логичким пасажима између међусобно поништавајућих антиномија, аутор неколико пута клизи у готово бизарне закључке, па тако тврди да Русији привид међународне снаге и утицаја обезбеђује надопуњујућа пропаганда Кремља, са једне, и америчког оружаног лобија и балтичких држава, са друге стране. Ваљда се и амерички државни секретар због оружаног лобија само у 2016. више од 40 пута сретао са руским министром спољних послова како би разговарали о Сирији, што је довело и до потписивања два билатерална споразума. Ништа мање бизарни нису ни закључци да је, и поред свих открића о дигиталном терору САД, који у најбуквалнијем смислу представља постварење Орвелове дистопије, заправо Русија земља у којој се „реализују кошмари Франца Кафке и Џорџа Орвела“. На крају је аутор успео да пронађе и толику количину шовинизма и интелектуалне препотенције да је отворено демантовао тврдње Фјодора Достојевског и Лава Толстоја, „који су веровали да је руски народ у суштини добар и да је зло последица лоших услова у којима су људи живели и друштвених неправди“. Не, Пантелићу је 20. век доказ да њих двојица нису могли бити у праву, јер смо тада видели како тај „добри народ“ (написано баш овако, са наводницима да случајно не остави утисак како је та заблуда његова мисао а не цитат Толстоја и Достојевског), између осталог, пали и уништава цркве, убија свештенике, пева и велича Стаљина и гради логоре где су њихови пријатељи, браћа, рођаци и познаници убијани, да би на крају, поврх свега, заокружио круг злодела „горко и хистерично“ плачући на Стаљиновом посмртом испраћају. И ето разлога за закључак како зло у Русији заправо креће одоздо, из народа, а не од власти. Ако ништа, Пантелић је барем оригиналан јер својим идејама искаче из шаблонираног колосека западног новинарског наратива. Ипак, његови закључци и интимни погледи на руско друштво и државу, поред моралног гнушања, не би завређивали озбиљнији осврт да на готово две стране сувопарног статистичког набрајања није написан велики број неистинитих или, у најбољем случају, непрецизних и једностраних података. Тешко да и најзагриженијем русофилу није јасно да је економија Ахилова тетива руске државе, вековима развучене на све четири стране света у одбрани сопствених граница. Међутим, уместо да ту реалност верификује са неколико непобитних чињеница, он са извесном дозом злурадости толико одлази у крајност да однекуд извлачи податке како 40 одсто Руса једва да има довољно новца да себи приушти храну(?!) и да Русија нема ниједан глобално препознатљив бренд осим вотке, али зато има економију која је по обиму бруто домаћег производа слабија од аустралијске и заузима тек 14. место у свету. МАЛА СИЛА, А ВЕЛИКИ ПИШТОЉ Ваљда није хтео читаоца да оптерећује непотребним податком да је 2014 (пре увођења западних санкција) била на 6. месту, где се и данас налази ако се за аршин узме узме партитет куповне моћи. Да би употпунио слику свеопштег безнађа и тоталног посрнућа руске државе, Пантелић наставља да бомбардује подацима о демографском паду и губицима милиона људи (иако подаци за 2014. говоре да се у Русији те године први пут након дуго времена више људи родило него што је умрло, али, премда га не помиње, аутор се и са тим податком унапред обрачунава тврдњом како расте број муслиманског становништва док је етничких Руса све мање); о просечном животном веку руског мушкарца, који је „тек нешто виши“ од 60 година (иако се нумерички изражено „тек нешто више“ претвара у 66); о 100.000 јадне деце коју, „због проблема са алкохолом, дрогом, криминалом, несавесним понашањем и насиљем“, федерални органи сваке године одузму од родитеља итд. Ако се сложимо да економска и демографска слика Русије нису ружичасте, иако су далеко од црнила у које их својим хиперболисањем фарба Пантелић, онда се то никако не може рећи за стање у оружаним снагама. Русија, наставља он у истом тону, има готово 10 пута мањи војни буџет од САД и три пута мањи од Кине „и земаља Европске уније“ (избегавши да се прецизније одреди да ли мисли на земље ЕУ појединачно или збирно). По томе закључује да Русија, као земља која у домену војних технологија стоји раме уз раме са САД; са којом ниједна држава на свету не може да се мери ни по квантитету ни по квалитету копненог наоружања; која има највећи број нуклеарних бојевих глава и најразвијенију ракетну технологију – није „велесила“. Незауздани нагон за претеривањем аутор крунише тврдњом како Обама „Русији не жели чак да пружи ни сатисфакцију статуса регионалне силе“ иако је амерички председник, такође на трагу намере да је унизи, али задржавши дозу минималног прикључка са реалношћу, више пута у протекле две године баш тако описао Русију. Да би чланак ипак добио ноту привидне објективности, прошаран је са неколико општих места критике западне политике, од одбијања да се по завршетку Хладног рата другачије постави према руској сфери утицаја до недавне умешаности у украјински преврат. ПАНТЕЛИЋЕВО ЈАХАЊЕ НА ТАЛАСУ РУСОФОБИЈЕ У тренуцима када на потезу од Јужног кинеског мора, преко Дамаска и Кијева, па до Бањалуке нема ниједне политичке кризе у којој Русија не игра кључну улогу, у најмању руку је неукусно писати о њој као о другоразредној сили. Без намере да улазим у Пантелићеве мотиве, тешко је отргнути се утиску да се његова колумна уклапа у тренд општег таласа русофобичних садржаја који је у последње време запљуснуо српски медијски и јавни простор. Ради се о томе да је Русија један од главних политичких актера, чији ставови се морају узети у разматрање у било каквој политичкој перипетији на овим просторима, док је Србија, по логици географског и геостратешког детерминизма, земља без које се не може размрсити ниједан чвор на геополитички трусном балканском подручју. У тренутку кад НАТО легије под симболичним називом „Анаконда“ на руским границама изводе највеће војне маневре у историји Алијансе, западни стратези сигурно не желе да размишљају о могућности позадинске диверзије, односно о потенцијалној руској контри на Балкану, који се опет из западне визуре не може пацификовати без покоравања Србије, као највеће и најважније земље према којој гравитира остатак православно-словенског цивилизацијског корпуса балканских народа. И ту долазимо до разлога за покретање масовне медијске офанзиве: Расположење јавности у Србији је до те мере наклоњено Русији да власт, без обзира на спољне притиске, не може да води антируску спољну политику без великих унутрашњих последица, док се на Западу сваки покушај одржавања неутралне позиције доживљава као непослушност. Са друге стране планске демонизације, велики део Срба идеализује Русију до мере да у њој виде земљу која је у стању да се равноправно такмичи са Западом на свим пољима. Ипак, та идеализација, колико год ирационална, није последица општег незнања, него жеље да се ухатимо за имагинарну наду у спас са истока и на њој изнесемо све муке са којима се као држава већ деценијама суочавамо. Нема много смисла народу којем виси мач над главом подметати причу о економској стагнацији Русије, јер није само Србима већ и целом свету јасно да, у тренутку кад калкулатори утихну а хаубице проговоре, очи светске јавности неће бити уперене у Токијо него у Москву. И тако, док се многи питају да ли ће најављени референдум у Републици Српској означити почетак следеће фазе прокси сукоба великих сила на Балкану, пропагандни ратови увелико трају. Ако је тачно да је истина прва жртва сваког рата, онда текстови попут Пантелићевог никако нису весници мирних времена. Напротив. http://www.standard.rs/politika/35728-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BE%D1%84%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B1%D1%99%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC