Александар Павић: Почела реализација плана, насељавања пустих делова Србије азилантима!

Само зато што си параноидан, не значи да ти не раде о глави – гласи цитат из култног романа Џозефа Хелера, „Квака 22“. „Параноични“, „ксенофобични“, „расисти“ и слични „кочничари“ нису морали дуго да чекају да би им се, очекивано, путем телевизије Б-92, пружио нови доказ да није баш све у њиховој „параноји“ кад је реч о „спонтаном“ људском таласу који је кренуо према нама и остатку Европе из подручја у којима је НАТО изазвао рат, масовну патњу, несрећу и уништење. За то се побринула „повереница за равноправност“, Бранкица Јанковић, која је у емисији „Кажипрст“ изговорила нешто што ће сигурно узнемирити многе духове, а и разбити многе наивне илузије у Србији у времену које нам убрзано стиже: „Треба размислити, понудити опцију да ти људи (односно мигранти-азиланти-избеглице – прим. аут.) остану у деловима Србије који су пусти. Ту би требало урадити селекцију, детаљну безбедносну процену, иако нико у овој фази не жели да остане у Србији, можда ће се то променити у некој новој фази,“и изјавила је „повереница“, додајући да би они могли да „допринесу нашем регионалном економском развоју“. Наравно они који нису подлегли мас-хипнози овдашњих медија нити бајкама напредњачко-социјалистичког намесништва нису изненађени овим „пробним балоном“. Напротив. Био је очекиван, мада можда не тако брзо. Но, очигледно је да се демографским инжењерима Србије – а и онога што је још остало од Европе – жури. Све је мирисало на то: Мађарска ограда-зид, која наилази само на празне вербалне „осуде“ ЕУ, бесомучна медијска кампања медија у Србији о императиву „хуманости“ према несрећним људима и нашем „традиционалном гостопримству“ (што би било умесно када се не би сервирало на тако једностран и агресиван начин), осуда свакога ко уопште доводи у питање владину политику „отворених граница“ и Вучићеве „добродошлице“ свима који долазе, пробни медијски балони о плановима за изградњу „прихватних центара“ за 400.000 избеглица-миграната-азиланата, одсуство државне стратегије ради чекања на „друге“ – на првом месту ЕУ – да формулишу своју „глобалну“ стратегију за ношење са проблемом, медијско-НВО сатанизовање предлога да се изгради погранични зид или ограда попут мађарске на граници са Македонијом… Добро је, ипак, што је „повереница“ овако рано иступила, јер сада постоји и доказ о правим намерама за Србију – за оне којима је он уопште и требао. Јанковићева је чиновник (чиновница?) прве глобалистичке власти у историји Србије, устоличене 27.7.2012, која ништа не ради без одобрења споља и „деливери јунита“ изнутра, тако да она сигурно не прича напамет, нити тек тако „гласно размишља“. Нема ни трунке сумње: то је у плану, то нам спремају. „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја,“ гласи 8. од 11 набројаних кључних тема са безбедносног форума у Братислави од 2.5.2000. према белешкама познатог немачког политичара Вилија Вимера.ииА и из сопственог, ако је могуће. Док не нестане са мапе. Зато је дебата која је покренута у медијима око тога да ли треба дизати зид на граници са Македонијом од суштинске важности. Не зато што се очекује да ће глобалистички намесници у Немањиној 11 томе сами приступити, или чак смети да имају своје мишљење, већ зато што је то дебата из које може да се изроди неки нови импулс јавног и националног деловања. Питање, у ствари, није пуко питање зида или ограде – већ питање да ли ћемо уопште више икад чувати сопствене границе или не. Ако нећемо, односно ако су неки међу нама уљуљкани очекивањима да ће „свет да помогне“, да ће Србија увек да буде само „проточни бојлер“ за стотине хиљада, а можда и милионе који „бољи живот“ траже искључиво у земљама ЕУ, да ће нам се наша наводна хуманост – у виду безусловног прихватања људског цунамија који се на нас обара – некако „позлатити“ у некој ближој или даљој будућности, онда нам ипак дугују неке одговоре. На пример: шта ако се ништа од овога не деси? Шта ако „свет“ (под којим се подразумева политички Запад и међународне организације које контролише) не помогне – као што нам никада до сада није ни помагао, осим у делу који се тиче искључиво његових интереса, шта ако се у једном тренутку мађарска граница једноставно затвори, тј. постане веома тешко да се она пређе, нпр. услед распоређивања НАТО војске на границама, како предлажу чешки председник и премијер,ииишта ако одједном будемо суочени са неколико стотина хиљада људи из потпуно другог поднебља и културе, који немају ни где да оду ни где да се врате, заробљених у Србији? Одговор је кратак: ако нас ова или слична догађања једноставно затекну – онда ће већ бити касно. И онда неће ни бити толико важно „ко је крив“. Нико у Србији, осим плаћених лобиста и агената, једноставно нема право на инертно очекивање ичег позитивног са Запада – а садашња власт и њени медији и „невладини“ посленици управо одатле чекају инструкције. Питање чувања границе се своди на једноставно питање: хоћемо ли државу или не? Хоћемо ли да се олако одрекнемо онога што су преци вековима бранили, градили, сањали? Граница се може утврдити и бранити. Како? Баш као што предлажу чешки председник и вицепремијер – војском. Као што се увек кроз историју и радило. Можемо ли се ми, односно Србија, одбранити? Наравно да можемо, ако постоји воља. И војска, права, српска, ослобођена од лудачке кошуље НАТО „реформи“, посвећена националном, а не неким апстрактним „глобалним“ интересима. Бугари и Мађари су решили да се бране, а и Македонци сигурно би, када би и Србија решила. Увести строг гранични режим, драстичне казне за илегалне преласке или оштећење границе, као што Мађари најављују.ив Врло брзо би се за то прочуло – па би озбиљност на граници послужила и као средство одвраћања. И тек би тада, када покажемо да смо озбиљни у намери да бранимо сопствени погранични режим и поредак, као прву линију одбране државе – уопште и имали шансу да утичемо на оне који су ову хуманитарну катаклизму изазвали, да почну да је сами и решавају, сопственим средствима и памећу. Ми можемо, свакако, да преко наших граница пропуштамо оне који имају позивна писма родбине из западне Европе, или гаранције нових послодаваца, или гаранције пријема у неку западноевропску државу. Можемо чак и сами да одредимо број људи које би могли да трајно примимо (наравно, он би био релативно низак, а њихово насељавање би морало да буде такво да се не стварају гета). Можемо пуно тога – али тек у контексту глобалног решења које не би ишло на нашу штету, где би се одлуке доносиле на лицу места, на Блиском истоку и у Африци, како нпр. предлаже чешки вицепремијер Бабиш.в Али да ми једноставно, из „хуманих“ или било којих других разлога прогласимо општу „добродошлицу“ и отворене границе, „надајући се“ да ће све некако да испадне како треба – то је више него неозбиљно. То је руски рулет са државом и нацијом. Наше је да поново, после више година, поново утврдимо наше границе – тамо где је могуће (на Проклетијама не морамо баш одмах). И треба да се потрудимо да то постане прворазредна тема у Србији, као питање опстанка. А „свет“ (односно Запад), ако изроди неко за нас прихватљиво решење – одлично (ово је за оне који још верују у Деда мраза). Ако не – онда ћемо знати да смо учинили оно што је до нас, да би сачували оно што нам је од предака предато. Да се даље преда, а не наивно или јефтино прода. извор: http://web-tribune.com/tema_dana/aleksandar-pavic-pocela-realizacija-plana-naseljavanja-pustih-delova-srbije-azilantima