Миланко Шеклер: Шта си, ако ниси оно што јеси?!

Пише: Миланко Шеклер Стара латинска изрека каже да су најопаснији људи „они који су  прочитали само једну књигу у животу“. Кажу да је то тврдио и Тома Аквински, додајући да то важи чак и за оне којима је та једна једина прочитана књига била макар и Библија! Сигуран сам да то важи и ако си прочитао књигу Макса Вебера! Уз ову тврдњу моја маленкост би само додала мисао једног мог пријатеља: да су ипак најопаснији они који су за свога живота много више написали него што су прочитали! Ниједном премијеру Србије, од времена првог српског устанка (када се та позиција називала „председник правитељствујушчег совјета“), преко председника влада из доба Кнежевине Србије и Краљевине Србије, и свих премијера модерне Србије током 20. и 21. Века па до „појаве и указања“ Вучићевог, није пало напамет да напишу план рада своје владе (илити „експозе“) на преко четири стотине страна! Разлог за то се није крио у томе да су били неписмени или неталентовани за писање – чак напротив, многи од њих су оставили многобројна дела од трајне културне вредности, што историјске што књижевне – већ зато што нису налазили за потребно да са тако важне и угледне позиције праве будалаштину и играрију за широке народне масе! Ниједном од њих ни на крај памети није падало да би могли да „замајавају народ и народне посланике“ на тај начин што би им сатима и сатима читали своја „писанија и сочиненија“, као доказ своје вредности и способности! Али, та и таква историјска чињеница би се у данашњој Србији могла тумачити само овако: да су сви досадашњи премијери Србије били листом неспособни, незналице и лезилебовићи, и да се то променило тек „појавом и указанијем“ Вучића на том месту, што значи да је он први „прави“ премијер Србије, јер је једино он „вредан, марљив, способан и паметан“ и има најдужи – експозе! Сигуран сам да ће тек време пред нама показати колико је за Србију вредан Вучићев „експозе од преко 400 страна, писан руком“ (па неће ваљда бити писан главом!) и колико ће његов значај надилазити сва свеукупно написана дела досадашњих председника владе Србије, а која су својој отаџбини као  трајну заоставштину и наслеђе, оставили, на пример, Матеја Ненадовић, Јован Ристић, Илија и Милутин Гарашинин, Владан Ђорђевић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, Љубомир Стојановић и други. Да вас не бих непотребно задржавао дуже него ли је то потребно, само вас упућујем да одвојите бар мало времена и погледате списак свих председника Владе Србије у последњих преко 200 година и прочитате само њихове библиографије, то јест спискове наслова књига које су написали за живота и које су оставили иза себе! Веровали или не, наћи ћете књига и књига, и то из свих области које су од значаја за једно друштво и државу, док са жаљењем можете констатовати да нам ниједан од њих није оставио у наслеђе ни један једини свој експозе! Ни кратак, а камоли дугачак! Не знам само коме је и зашто та „проклета“ дужина толико битна… ПС: Одакле је наш премијер научио како се води држава и како се развија привреда и економија и шта морају бити приоритети развоја Србије? Не знам тачно. Ја сам на пример у задњих две деценије читао Јозефа Стиглица (економиста – нобеловац), Семјуела Хантингтона (истакнути геополитичар и историчар), Александра Дугина (геополитичар), Слободана Комазеца, Бранка Хорвата (хрватски економиста – био кандидат за Нобелову награду), Јоже Менцингера (словеначки економиста и „стратег“ споре транзиције и приватизације у Словенији, за чије време је Словенија стајала најбоље економски), Освалда Шпенглера (његово монументално и животно дело „Пропаст Запада“), итд… Књиге које је премијер за то исто време сигурно читао и морао да чита (а неке од њих и рецензира!) су оне које је написао професор доктор Војислав Шешељ, човек коме се неизмерно дивио скоро деценију и по свога живота. Ево наслова књига, које су представљале обавезно штиво и трајно обележиле политичко сазревање и формирање нашег премијера! Ево књига из којих он и дан данас црпи идеје за развој Србије, књига које уче човека култури дијалога, толерантности, поштовања супротног мишљења, испољавјући притом  и невиђену љубав према евроинтеграцијама… Из ових књига човек научи да поштује друге, научи како да се опходи према лидерима у региону, према представницима суда, Европске Уније, научи да буде смирен, васпитан, миран, једном речју, научи га културном понашању… или како каже наш премијер „Да будемо нормално друштво и земља“! Књиге Војислава Шешеља: „Лажљива хашка педерчина Џефри Најс“ „Енглески педерски испрдак Тони Блер“ (Вучић рецезент) „Очерупана хашка ћурка Кристина Дал“ „Мафијашка пудлица Небојша Човић“ „У чељустима курве Дел Понте“ „Вашингтонски сексуални манијак Бил Клинтон“ „Подмукли галски пицопевац Жак Ширак“ „Наркоманија Вука манитога“ „Хашко бајрамско прасе…“ „Кора од банане“ „Убиство мафијашког премијера Зорана Ђинђића“ „Нарогушено шкотско говно Јан Бономи“ „Смежурано кенгурово мудо Кевин Паркер“ „Јужнокорејска гњида О-Гон Квон“ „Смрдљива гвајанска свиња Мохамед Шабахудин“ „Европска унија сатанистичка творевина“ „Борис Тадић нови Синан Паша Коџа“ „Мило Ђукановић нови Скендергбег Црнојевић“ „Издајнички акредитиви усташког конзула Вука Драшковића“ Могу само замислити какав утисак оставља један Макс Вебер, након рецезентског детаљног ишчитавања и исправљања грешака књиге  Војислава Шешеља „Енглески педерски испрдак Тони Блер“… _____________ Литература: Списак председника влада Србије Војислав Шешељ https://facebookreporter.org/2016/09/30/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%81%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%BE-%D1%88%D1%82%D0%BE/