Quo vadis, Републико Српска после референдума?

1.1. Како је Уставни суд БиХ сам себе делегитимисао Решавајући по захтеву за оцену уставности Закона о празницима Републике Српске и издајући привремену меру којом је забранио одржавање референдума у Републици Српској ради изјашњавања грађана о Дану Републике (обустава примене Одлуке), Уставни суд Босне и Херцеговине је јасно показао да се из уставносудске институције у потпуности претворио у политичког чиниоца. Уместо да буде чувар дејтонског уставног поретка, Уставни суд БиХ се по ко зна који пут понашао као правом невезани, политички творац новог уставног уређења БиХ. Политички чинилац, зато што чин изворног (оригинерног) стварања права (норме) није правна, већ политичка категорија. Оваква оцена рада Уставног суда БиХ се темељи на следећим материјалноправним и процесноправним аргументима: Уставни суд БиХ није ни био надлежан да оцењује уставност Закона о празницима РС, јер се ради о материји која по чл. III Устава БиХ није изричито додељена БиХ. Како Устав БиХ код поделе надлежности између ентитета и БиХ полази од принципа претпоставке надлежности у корист ентитета, материја празника спада у неприкосновену надлежност ентитета. Уставни суд БиХ се упустио у расправљање по захтеву за оцену уставности Закона о празницима РС поднетом од стране Бакира Изетбеговића, иако је већ из самог захтева било јасно да се тражи оцена нечег што је ненормативног, метаправног карактера (вредновање историјског догађаја), за шта ни један уставни суд на свету није надлежан. С тога је захтев о оцени уставности Закона о празницима РС морао да буде одбачен као недопустив, што налажу и Правила овог суда. Уставни суд БиХ је већ једном одлучивао о истом питању и том приликом је утврдио да је Закон о празницима РС у свему усаглашен са Уставом БиХ. Наиме, оцена уставности тог Закона извршена је још 2007. године, када је исти суд у поступку извршења своје претходне одлуке (У. 4/04, оцена уставности Закона о славама и светковинама) нашао да је Народна скупштина РС у свему поступила по налозима Уставног суда БиХ доносећи нови Закон о празницима. Упуштајући се у поновно расправљање и доносећи мериторну одлуку супротну претходној, Уставни суд је прекршио основно правно правило о пресуђеној ствари. Тиме је прекршио начело правне сигурности и постао генератор правне несигурности у правном поретку БиХ. Доношењем одлуке о привременој мери обустављања примене Одлуке Народне скупштине РС о расписивању референдума, Уставни суд БиХ је, као и у главној ствари (оцена уставности Закона о празницима), изашао из своје надлежности. Из искључивог права РС на законско уређење материје државних празника проистиче и право РС да самостално одреди начин уређења (вршења) овог права (референдум, народна скупштина или комбинацијом института непосредне и представничке демократије). Ускраћивањем самосталности у уређењу права, кроз забрану референдума, заправо се РС ускраћује само то право (надлежност). Јер су право и начин вршења права неодвојиви. Уз то, одлука о привременој мери је и процесно мањкава, јер Одлука Народне скупштине РС о расписивању референдума не представља општи, већ појединачни правни акт, који не подлеже уставносудској контроли коју врши уставни суд. Једном речју, Уставни суд БиХ је поново поступао по недопуштеном захтеву и издао привремену меру, спорећи при том грађанима Републике Српске остваривање једног од основних људских права и слобода, гарантованих чл. 19. и 25. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чл. 19. и 21. Опште декларације о правима човека. Реч је о праву сваког човека да „учествују у вршењу јавних послова, било непосредно (што значи путем референдума, прим. аутора) било преко слободно изабраних представника“. 1.2. Мета Уставног суда БиХ – право Срба на самоопредељење Посматрана у оквиру раније праксе Уставног суда БиХ, одлука којом се оспорава уставност одредбе о Дану Републике из Закона о празницима РС по својој правној садржини и политичкој интенцији припада пакету ранијих одлука овог суда којима се, с једне стране, противправно мењао изворни облик (реална унија као тип конфедерације) дејтонског уређења БиХ, а с друге стране, ускраћивало право српског народа у БиХ на самоопредељење. Наиме, одлука Уставног суда БиХ о Дану Републике се надовезује на раније одлуке истог органа, којима су проглашени неуставним одредба Устава РС о Републици Српској као „држави српског народа и свих њених грађана” и називи градова са префиксом српски у РС. Реч је о остварењу плана да се путем уставносудских одлука промени изворна правна природа РС, утврђена током међународних преговора 1995. године, у Женевским и Њујоршким договореним принципима, а посредством ових и у Дејтонском мировном споразуму. Према овим мултилатералним међународним уговорима Република Српска је дефинисана као држава српског народа, у оквиру које је српски народ на подручју бивше БиХ остварио своје неоутуђиво право на самоопредељење, загарантовано Међународним пактовима УН о људским правима од 1966. године. (Зло)употребом Уставног суда требало је етнички обезличити првобитно дефинисану државност РС и уместо ње добити један ентитет који ће бити копија у малом Брозове БиХ састављене од три конституитивна народа. 2.1. Како даље или шта РС не сме, а шта треба да уради Суочене са Уставним судом БиХ који је са терен права прешао на терен политике, будући да се понаша као творац новог уставног поретка, а уставотворство је један од атрибута суверености (као највише власти, summa potestas), власти РС су одговориле референдумом као најаутентичнијом манифестацијом политичке воље народа као изворног (оригинерног) носиоца суверености. Тако се борба између Уставног суда БиХ и РС неповратно пренела на терен политике, а на терен права ће се вратити тек онда када се снагом апарата принуде буде потврдила било сувереност ентитета (у овом случају РС), било сувереност надентитетског нивоа власти. При том ваља знати да сувереност једног политичког ентитета није ствар вербалне прокламације већ ствар реалне демонстрације политичке моћи државе кадре да сама себе правно уреди и да такво уређење апаратом принуде брани. Због судбинске везе између суверености и државности, у демонстрацију суверености се не сме кренути непромишљено и половично, нити она сме да буде жртва дневнополитичке рачунице. Имајући то у виду, Република Српска у фази борби за реафирмацију своје суверености, која је отпочела са референдумом, не сме у било којој форми да реализује одлуку Уставног суда БиХ о Закону о празницима. У правном смислу тиме би се вољом власти РС конвалидирала претходна противправност у поступању Уставног суда БиХ, а у политичком смислу РС би признала сувереност надентитетске власти. Јер је сувереност једна и недељива, па се не може позивањем на референдумску вољу народа у РС остваривати налог Уставног суда БиХ, а да се тиме не негира сувереност РС. Једини начин да се потврди сувереност народа изражена на референдуму је да се референдумско «ДА» потврди законом који ће донети Народна скупштина РС. Тако ће се воља народа преточити у обавезујући општи правни акт, којим се потврђује воља народа изражена на одржаном референдуму везано за постојећи празник Дан Републике 9. јануар, а проглашава ништавном одлука Уставног суда БиХ из разлога наведених на почетку овог текста. Закон о потврди референдума треба да има тек неколико чланова, а по својој правној природи био би то један lex specialis. Тек доношењем овог закона и његовом каснијом применом потврдила би се сувереност РС у односу на надентитетски ниво власти. Истовремено треба одустати од идеје покретања од стране овлашћених органа РС поступака пред било којом правосудном институцијом БиХ, укључујући и Уставни суд, јер би се тиме подупрела легалност и легитимност ових институција. Што се Уставног суда БиХ тиче, њега треба због досадашње праксе третирати као орган који је изашао из граница права, а који је у политичком смислу нелегитиман јер је изгубио подршку РС. Тиме се додатно афирмише конфедерално уређење БиХ, јер у конфедерацији конфедерални органи немају никакав изворни легитимитет, вам оног који им је позајмљен од стране држава чланица. Ово би био први корак у враћању уређења БиХ на дејтонску форму конфедералне реалне уније, у којој ентитети задржавају сувереност, преносећи само њен мањи део на надентитетски ниво власти, искључиво ради вршења надлежности из чл. III дејтонског Устава БиХ. У даљој борби за реафирмацију суверености Републике Српске и дејтонског уређења БиХ требало би предузети и следеће мере: Народна скупштина Републике Српске, у циљу очувања положаја Републике Српске који јој гарантује Дејтонски мировни споразум, да донесе акт којим ће захтевати да се хитно приступи доношењу Закона о уставном суду Босне и Херцеговине, којим ће се искључити могућност учествовања судија странаца, те прецизно уредити надлежност тог суда, као и начин одлучивања, у складу са основним принципима Дејтонског мировног споразума, везано за конститутивност народа и правни субјективитет који је Република Српска унела закључивши тај међународни уговор; до доношења Закона о Уставном суду БиХ, потребно је прогласити мораторијум на извршење одлука тог Суда; наложити судијама Уставног суда БиХ које су изабране у Народној скупштини Републике Српске да се привремено повуку, те да не учествују у раду тог Суда, све до доношења Закона о Уставном суду; преиспитати и поништити све одлуке Уставног суда БиХ које су у супротности са уставним уређењем БиХ, утемељеним на Основним договореним принципима од 8. септембра 1995. године и 26. септембра 1995. а нормираним анексом 4 Дејтонског мировног споразума (Женевски и Њујоршки договорени принципи чине према чл. 31. Бечке конвенције о уговорном праву саставни део Дејтонског споразума). 1. Да ли је време за политику реафирмације суверености РС Једно од куључних питања у политици је питање одређивања оптималног момента за предузимање неке политичке радње. Јер иста радња даје потпуно другачије резултате уколико је предузета раније или касније у односу на оптимални моменат. У политици се оптимално време повлачења неког потеза одређује решавањем једначине чији резултат, грубо речено, зависи од две вредности: степена унутрашње подршке (легитимитет) и стања међународних односа. Имајући то у виду, коалиција окупљена око СНСД, која је на тек завршеним локалним изборима до ногу потукла Савез за промјене, у садашњем постизборном тренутку располаже таквим степеном унутрашње подршке који јој омогућава да спроведе и најрадикалније политичке потезе. Постизборни легитимитет је додатно увећан чињеницом да није потучена било каква коалиција странака, већ групација коју је западни фактор, заједно са исламистичким Сарајевом, организовао и логистички здушно потпомогао да буде извршилац „наранџасте“ револуције у РС. Истовремено, потврђени и значајно увећани легитимитет владајуће гарнитуре у РС, а пре свега Милорада Додика, амортизоваће за прво време и могућност да западна псеудоимперија притиска и прети властима у РС. Јер испадањем из игре Савеза за промјене губи се и средство преко кога би Запад притискао Додика и РС. Наравно, овако повољне унутрашње прилике неће бити дугог века, јер ће се већ у следећој години вероватно извршити прекомпозиција и додатно упумпавање западне „подршке“ „наранџастим“ снагама у РС, као део припреме за предстојеће опште изборе у БиХ. Спољнополитички тренутак такође иде на руку властима у РС да предузму потезе који ће водити реафирмацији суверености РС, јер ситуација у Сирији и амерички избори одвлаче поглед свевидећег ока западне псеудоимперије са Балкана. Прецизније, за остварење својих планова западна псеудоимперија се у овом периоду више узда у нашу малодушност, идеолошку затрованост, колонијалну обавештајну структуру и трули Брисел, него што је спремна да непосредно буде ангажована кроз активно присуство САД на Балкану. Зато у постизборном времену реафирмацију суверености РС треба отпочети са доношењем lex specialisa којим ће се нормативно верификовати референдумска воља грађана о Дану Републике. Овим радикалним решењем ће се јасно показати да је у РС воља грађана све, Пашићевом речју „извор и утока“ суверености, а воља Уставног суда БиХ ништа. Тиме ће се учинити илузорним покушај да се путем средстава принуде успостави суперматија правног поретка БиХ над правним поретком ентитета, те да се тако дејтонско конфедерално уређење трајно претвори у регионално (мање од федерације више од унитарне државе) уређење, са етнички безличним регионима, уз даљу тендецију централизације БиХ. У складу са наведеним, тренутно нема места било каквим интервенцијама на постојећем Закону о празницима, ни у виду измена, ни допуна, а нити има потребе за доношењем новог Закона, јер би се тиме у јавности створио утисак да се Република Српска ипак савија пред правним насиљем надентитетских органа власти. Има места искључиво доношењу једног lex specialsa, како је то већ напред описано, јер ће се једино на тај начин недвосмислено и јасно потврдити сувереност Републике Српске. У ситуацији када правни поредак БиХ покушава да путем кривичног поступка који је Тужилаштво БиХ покренуло против председника Додика и чланова референдумске Комисије успостави своју референдумом изгубљену суперматију, доношење једног lex specialisa представљало би снажан контраудар иза кога би стајала тек проверена, свежа бирачка подршка грађана РС. После доношења овог закона, позив Тужилаштва БиХ би требало да добију сви народни посланици Народне скупштине РС, а преко њих сви грађани РС. Међутим, борбу са народом као носиоцем суверености нико у историји није добио, па неће ни Тужилаштво, односно правни поредак БиХ. Офанзивним потезима које ће повући у првим данима после тек завршених локалних избора, власти у РС и Милорад Додик стекли би недостижну предност која би била капитализована у будућим преговорима о превазилажењу проблема у функционисању БиХ. Јер офанзивна реафирмација суверености РС чини илузорним сваки покушај да се ствари у РС доведу у ред из Сарајева коришћењем средстава принуде. Супротно, решавање проблема се враћа на конфедерални формат дијалога Сарајево-Бања Лука. Адв Славка Којић Доц др Зоран Чворовић