Ситуација у Либији: Међународни кривични суд и СБ ОУН

Прошле недеље одржана је седница Савета безбедности ОУН на којој је био размотрен ток истраге коју спроводи Међународни кривични суд, у односу на ситуацију у Либији. Подсећамо да је ситуација у Либији била дата на разматрање МКС-у управо од стране СБ ОУН још у фебруару 2011. године. Биле су подигнуте три оптужнице: једна против лидера либијске револуције Моамера Гадафија, друга против његовог сина Сејфа Гадафија и трећа против министра одбране Абдуле ал- Сенсе. После свргавања владе Гадафија, сам Моамер је био убијен, Сејф Гадафи заробљен од стране групације у Зинтану (у чијим рукама се налази све до сада), а Ал-Сенса је такође осуђен на смртну казну од стране „централних власти“. Од тада, говорећи о новим властима у Либији, тешко је бити сигуран о коме се конкретно ради: те власти се мењају завидно редовно, свргавајући једна другу, притом још и не контролишући колико-толико значајан део земље. Држава се распала на делове и практично је прекинула своје постојање. У крајњем случају, управо тако каже међународно право. Према дефиницији државе, као таква се може звати само она творевина која, као прво, има постојану територију, као друго, постојано становништво, и као треће, владу која врши власт на целој територији земље. Као што видимо, све одлике државности у данашњој Либији су веома проблематичне за идентификацију, но трећа каркатеристика потпуно одсуствује. Свака три месеца када СБ ОУН разматра стање у Либији, у извештајима Генералног секретара ОУН саопштава се или о још једном свргавању, или о поново обновљеним борбама између „различитих влада“ Либије (на пример, оне која заседа у Триполију и оне која заседа у Бенгазију). Већ у овом октобру се десила још једна незгода, када су наоружане групације заузеле седиште „Вишег државног савета“ у Триполију. Без обзира на то што је после одлуке СБ ОУН о предаји ситуације у Либији пред МКС, тужитељка суда покренула активну делатност и подигла оптужницу током неколико недеља, после разбијања Либије од стране војске НАТО пакта, МКС је изгубио сваки интерес за њу. Као прво, изгубљен је интерес према тим оптуженицима у односу на које су већ издати налози за хапшење. На чудан начин је тужитељка МКС изгубила интерес према предмету Моамера Гадафија. После његовог убиства она је била у обавези да почне истрагу у оквирима злочина „убиства оптуженог“ – јер је предмет већ био на разматрању пред судом! Поготово што је убиство било забележено на видео камери и злочинци су били познати или у крајњем случају, били су подложни идентификацији. Међутим, ни тужилац, ни судије, нису испуниле своје обавезе и просто су „затворили“ предмет. На тај начин практично су оправдали злочинце. Такав корак суда дозвољава нам да направимо два важна закључка: као прво, суд и тужилаштво представљају сами по себи једну целину, и као друго, извршавају вољу политичких лидера (Хилари Клинтон: „дошла, видела – он је мртав“).У потпуности је изгубљен интерес и према предмету А. Аљ-Сенсе. Опет – не само тужилац, него и судије су одједном изјавили да МКС нема јурисдикцију да разматра његово дело. Интересантна аргументација: зато што су наводно судије Либије спремне да разматрају тај предмет. Потпуно растурање земље, и одсуство власти, нису нимало збунили МКС. Такође их није збунио ни извештај стручњака ОУН, који су саопштавали о одсуству судске власти као такве у Либији. У потпуности је изгубљен интерес и према предмету Сејфа Гадафија, који се налази у заробљеништву код неког „господина аљ-Атире, који командује батаљоном Абу- Бакр-ас-Сидик у Зинтану“. Формално, МКС покушава да прикаже како наставља да тражи предају С. Гадафија Хагу. Међутим, то ради толико неспретно, да само наивни могу поверовати у искреност тих захтева. „Влада“ Либије, тачније група која је таквом призната од стране ОУН, тврди да не може да преда Сејфа Гадафија, јер се он налази у рукама лица која се налазе на територији која није под њиховом контролом. Добра влада! Само – над ким она „влада“? Као друго, тужитељка МКС је изгубила интерес и за ситуацију у Либији као такву. Јер су се злочини вршили после свргавања владе М. Гадафија. Притом, за разлику од мистичних злочина „Гадафијевог режима“ који су ионако остали недоказани (и које тако очигледно не желе да доказују!), злочини после септембра 2011. године су очигледни и забележени на видео записима. То је у првом реду бомбардовање либијских градова од стране НАТО пакта, уништење привреде земље итд. Поред злочина које је починила војска НАТО пакта, масовне злочине починили су и тзв „устаници“, а у ствари се ради о страним плаћеницима и локалним бандитима. И МКС не интересују ти злочини. Да то није случајно, говоре чињенице. На пример, овакве: Гадафијев предмет у МКС се налази под председавајућим судијом из Италије, иако је Италија била саставни део НАТО агресора против Либије. Колико ми схватамо ствари, у таквим питањима не може бити случајности. МКС није желео да разматра овај предмет у саставу независних и непристрасних судија, чак ни формално. То потврђује пракса многих међународних судова. Тако, на пример, предмет генерала Ратка Младића разматрају судије из оних земаља које су бомбардовале позиције генерала за време рата у Босни и Херцеговини… За време недавног заседања СБ ОУН (9. новембра) главни тужилац МКС Ф. Бендуса је тврдила да она, наводно, разматра могуђност подизања нових оптужница у оквирима ситуације у Либији: „Без обзира на многобројне тешкоће, повезане са истрагом о стању у Либији, укључујући посебно и проблеме повезане са ресурсима, моја Канцеларија је учинила све што је могла како би значајно проширила истрагу у 2017. години. У току нових истрага биће размотрена могуђност подизања оптужнице у вези са недавним и садашњим случајевима претпостављених озбиљних злочиначких делатности које се односе на јурисдикцију Суда, који би потенцијално могли укључити претпостављене злочине које је починила Исламска држава и они који су повезани са њеним групама“. (Види стенограм излагања главног тужиоца Међународног кривичног суда за време заседања СБ ОУН од 7. новембра 2016. године // Документ ОУН: S/PV.7806). Као што видимо, Ф. Бенсуда говори само о могуђности подизања таквих оптужница. Међутим, како се говори, тешко се верује у свежу традицију. Ако је по наруџбини својих, госпођа Бенсуда истраживала непостојеће „злочине“ Гадафија за 12 недеља, сада ево реалне злочине најамника и бојевика, Бенсуда никако не може да примети ево већ пет година!!! „Савет безбедности је не једном осуђивао злочине, које је, претпоставља се, починила Исламска држава, «Ансар аш-Шариа» и други учесници сукоба у Либији. Основни разлог погибије људи за овај период представљају погубљења, у том смислу и она која су, како се саопштава, почињена снагама Исламске државе. Стиже све више саопштења о масовним сахрањивањима. Такође стижу многобројна саопштења о погибији цивилних лица од неселективних ваздушних удара, бмбардовања и гранатирања. Наставља се са хапшењима и незаконитим задржавањима…“ Ф. Бенсуда покушава да нас убеди у то, да ће бити нових оптужница. Но, не треба јој веровати. О злочинима НАТО пакта – нема ни речи. Бивша главна тужитељка МТБЈ Карла дел Понте, макар и формално, одредила је комисију за разматрање оптужби које су се односиле на бомбардовање територије Југославије од стране НАТО пакта 1999. године. Комисија је разматрала НАТО убиства и разарања и дошла до закључка да они нису били „озбиљни“. А тужитељка МКС се понаша тако, као да тих бомбардовања није ни било. Једина држава која се критички односила према извештају који је поднела тужитељка МКС, била је Руска Федерација. Руски представник у СБ је скренуо пажњу на то да је овај извештај био достављен Савету буквално уочи заседања. „Изгледа да то, из нама непознатих разлога, постаје пракса. Ми сматрамо да је за озбиљну дискусију о документу делегацијама потребна припрема. Зато овако касна предаја извештаја изазива код нас сумњу у заинтересованост МКС за озбиљан дијалог у Савету безбедности“. Наравно, никакав озбиљан дијалога МКС у СБ не планира. То је одавно требало схватити. А схвативши – поступити као што су поступили у последњој недељи Бурунди, Замбија, Јужна Африка и Русија – изаћи из састав учесника Статута МКС. Онима који желе да наставе своје неоколинијално постојање – срећан останак