Михаило Меденица: Русији с љубављу, без повода и увек с ваљаним поводом

У ове дане кукавичлука понајвише је хероја, оних кафанских што после три пива „јуришају“ на Приштину а не могу да потрефе врата клозета… Но, иако знам да паметном нема потребе објашњавати а будали не вреди, вазда се напецам и упаднем у замку јалових расправа о столњак патриотизму и некако увек завршимо тако да ја трезан (док сам пио све је било много једноставније) пеним објашњавајући њима пијанима да су се у тим флашама плове ко бродови у боци… И синоћ тако, у локалном бирцузу величанствено офуцаног типа, са другаром који се на кратко вратио из петчалбе попримивши све накарадно што је успут могао да фасује, ко трипер, далеко било! Да не дужим, свело се на његову констатацију: „Јебала те Русија“, а почело је како обично и почиње- наивно и далеко од политике, уз причу о животу и шта се у њима променило од када смо га испратили код ујчевине у неку вукојебину на два сата вожње од Берлина. Е, на то: „Јебала те Русија“ алергичан сам ко на кинесе гаће, јер ако неко хоће поштено да ме изнервира само потегне најглупље питање од постања на овамо: „А, шта је то Русија учинила за нас?!“, лажно заврћући гастарбајтерским акцентом док од праазилука не може ваљаано да се намести да седне… Вазда ме будале етикетирају као русофила, мудро констатујући уз то да самим тим недовољно волим Србију, јер ваљда се не могу два детета исто волети, јебем ли га?! И онда планем и вазда исту тираду: „Магаре пијано, пре свега сам СРБОФИЛ, али што се мене тиче волети Србију а не волети Русију не може бити суштински искрено нити поштено према Србији, јер дословно те тако зарозаног и устајалог у жабокречини сопствене глупости не би било да није било Русије!“ И вазда исти поглед на такву констатацију, уз аргумент: „Руси, па они су силовали све што су стигли по ослобођењу ’45.“ Да, било је свакојаког зла тих ослободилачких дана, али Црвена армија нису само Руси, али најлакше је за све лоше рећи да су они, а за добро нагласити то- Црвена армија! Да, једнако сам као и ти против тога да Србија буде ичија губернија или колонија, али вратићу се на оно да љубави према Србији нема без љубави, макар захвалноости према Русији ако већ не можеш да волиш даље од лажног мира који ти је омогућио Запад, док зарађену лову трошиш викендима у завичајним ресторанима наричући за Србијом! Истина, не би нас било, дословно, да није било ба те толико проказане и „одвратне“ мајчице Русије, која ништа није морала да учини до онога што је учинила 1916. кад су вајни пријатељи и савезници затворили очи, носи и уста пред збегом српких костију и коже на обалама Валоне и Драча, да не виде, не чуј у вапаје, не осете смрад живих мртваца! Дословно тако, јер управо су Французи и Енглези, гледајући те кости о које се нису ломили таласи, већ су их ломили, разрезали да на то јада не вреди трошити ни времена нити бродова како би их евакуисали из Албаније, јер плима ће и онако учинити оно што је „реално“- „Плава гробница“ за читав један народ који је био на ивици нестанка! На срећу, крфски препород и све потоње заслуга је искључиво Русије, која је запретила да ће потписати сепаратни мир са Аустругарском не прискоче ли вајни имаоци споменика захвалности по Србији у помоћ Србима, и не евакуишу ли их с песка албанских гробница! Ако ћемо право већу захвалност, изузмем ли Русију, дугујемо Италијанима, а не Французима и Енглезима, но „шта је то Русија икада учинила за нас“ осим што нас је, ето, те године спасила истребљења! Буквално! Треба ли да напомињем шта је руска емиграција, избегла у нас након Октобарске револуције учинила за српску културу, писменост, свесност о величини једног малог народа, јер управо они нису дали да заборавимо колико смо велики и када у својственој нам мизерији паднемо у мораном и духовном јаду! Није ли ова шака гробне земље у свим потоњим ратовима постала хумка хиљадама руских добровољаца који су без премишљања похитали пут Србије, да „силују“ вероватно..? Скоро нико и не помиње колико је руских добровољаца с првим даном рата на Косову и Метохији дошло у поља божура и јуришало једнако као да бране капије Москве! Помиње ли ко да деца у Русији уче о славној историји и страдању Срба и Србије, док се овде нижу петиције да се руски у школама замени тако емаципованим немачким језиком, јер шта ће нам деци руски и куд ће с њим, осим до висина којих никада неће бити свесни нити их досегнути?! Зна ли се да се Србија помиње у литургијама и богослужењима руских монаха и свешеника?! Зна ли се да још само Руси певају „Тамо далеко“ и „Видовдан“ плачући као да по последњи пут прекорачују свој праг?! Био, видео, чуо, и у Русији и на Косову и Метохији, са оном мекотом у гласу док грабе по шаку најсветије српске земље да понесу са собом како би јој се вратили или оставили у аманет деци да јој дођу! Ма…знам да будали не вреди објашњавати, али не могу да ћутим, бре, и нећу, јер СРБОФИЛ сам зато што добро знам ко Србију искрено воли, а ко је воли за шаку евра, као удовицу палог борца коју може да искористи у невољи и оскрнави јој црнину и уплакане сирочиће… Русофил није, магаре моје п’јано, онај што се клања Путину па икони, већ онај који зна да му иконе не би било да није Русије! И довека ће у мом дому бити тако, одувек је и било! Ето, олакшах душу, чисто да бацим на папир оно што малиганском петчалбару нисам успео да објасним, убеђеном да нас је и оволико захваљући томе што су напаљени Руси силовали све, од жена до копитара и саксија с цвећем! А, шта су икада учинили за нас?! Е, па не знам, добри мој, питај када се вратиш тамо на „бауштелу“ где си постао господин човек, а ја ћу овако трезан некако изаћи на крај са заблудом да је гроф Вронски (Николај Николајевич Рајевски) тражио да му срце буде сахрањено овде како би довека куцало као и моје- једним откуцајем за Србију, другим за Русију, сасвим све једно на којем се занавек заустави… (Мој Недељник) www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-rusiji-s-ljubavlju-bez-povoda-i-uvek-s-valjanim-povodom.html