Коме је засметао српски воз?

Док ЕУ грозничаво покушава да предскаже будуће спољнополитичке векторе нове администрације у САД и да разради сопствени однос према њима – на Балкану је поново очигледно замирисало на барут. Покушај руководства Србије да успостави железничку комуникацију са својом покрајином Косово, наишао је на изузетно негативну реакцију Приштине. Хашим Тачи, председник самопроглашеног независног Косова, „замолио“ је по сопственом признању, косовску полицију да заустави „по сваку цену“ воз који је долазио на Косово. [www.gazetaexpress.com/en/news/president-thaci-orders-serbian-train-be-stopped-from-entering-kosovo-171874/] Према подацима западних медија, Тачи је наредио да се специјалне јединице покрену ка административној граници Косова, са овлашћењима да примене силу и блокирају кретање воза 14. јануара. [www.rbc.ru/politics/15/01/2017/587bd1429a794761ec905a84] Београд је, са своје стране, такође одговорио оштро. Председник Србије Томислав Николић је упозорио да је спреман да изда наређење о уласку војске на Косово, уколико се појаве претње по живот и безбедност српског становништва у покрајини. [www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2594392/nikolic-pristina-pogazila-nekoliko-sporazuma-iz-brisela.html] „То није наш рат, но, ми ћемо послати армију ако је то неопходно за заштиту Срба од претњи убиствима. Ми ћемо победити и то неће бити први пут“ – изјавио је Николић на конференцији за штампу. А премијер Србије Александар Вучић је истакао да су косовске власти, према његовом мишљењу, одреаговале „сувише оштро“, пошто „воз није тенк“. Ипак, шеф српске владе је био приморан да изда наређење за повратак воза (који је у том тренутку стигао до области Косовске Митровице) назад у Београд – на место поласка. [www.gazetaexpress.com/en/news/serbia-s-train-is-returning-to-belgrade-171879/] Да би се боље схватио значај те акције коју је руководство Србије предузело – дословно у пуном складу са одлукама ОУН и споразумима који су пре пар година достигнути са Приштином уз посредовање ЕУ – треба подсетити да је воз из Београда требало да буде први железнички путнички воз који се после 1999. године упутио на Косово – то јест, скоро за двадесетогодишњи период. И несумњиво, у објективном плану, сличан корак се у потпуности уклапа у оквире политике узајамних односа Београда и Приштине, на којој традиционално инсистира Брисел. Међутим, како је показала садашња ситуација, тај захтев важи само за Србију. Власти Косова дају предност дејствима која полазе искључиво од сопствених интереса, фобија и комплекса. Зато су долазак воза, који је био обојен бојама националне заставе Србије и украшен сликама икона из српских православних манастира, они доживели практично као војни упад. И уместо да смире страсти, својим позивима су практично заоштрили ситуацију до крајњих граница. Са друге стране, од Приштине се у садашњим околностима није могла ни очекивати другачија реакција. Много важније питање представља реакција Европске уније. А у Бриселу су одлучили да радије практично затворе очи на све што се десило. И то даје основа да се ЕУ постави неколико неугодних питања. Прво питање: у каквој су вези претње Хашима Тачија и других косовских лидера да ће применити војну силу против воза, који први пут стиже у регион покрајине, са одредбама Бриселских споразума који Србима који живе у том рејону пружају право да самостално одржавају друштвени поредак, у циљу управо спречавања оружаних инцидената? Друго питање: зашто се у односу на Косово не примењује чак ни та техничка методика успостављања транспортног саобраћаја, коју је Европска унија применила у односу Београда и Сарајева? Јер је још у децембру 2009. године између Србије и Босне и Херцеговине био успостављен путнички железнички саобраћај – скоро 15 година после крвавог етно-грађанског рата у БиХ. Са београдске железничке станице тада је кренуо воз који је имао три вагона и који је био обојен дословно плаво-жутим бојама заставе БиХ. Тада су у Бриселу поздравили ту чињеницу и обећали да ће и даље пружати подршку нормализацији односа између донедавних непријатеља. Но, видимо да је таква одлучност када је у питању Косово, некуда нестала. Треће питање: на који начин ЕУ уопште намерава да постигне реално оздрављење односа између Београда и Приштине, ако данас Брисел није у стању да им предложи (као и Балкану у целини) било какав разуман програм деловања – да и не говоримо о реалним перспективама евроинтеграција. Отварање или затварање балканске маршруте за избеглице – ето, шта данас у суштини интересује Европљане кад је у питању Балкан у целини и Косово посебно. Јасно је да таква ситуација објективно провоцира националистичке снаге да покушају испровоцирати „вакуум у власти“ у Европи, помножен са несигурношћу у будуће спољнополитичке приоритете Вашингтона – који је од старта био један од кључних архитеката косовске независности. Поготово што питање решавања проблема избеглица са Балкана, благо речено, није баш доследно третирано – па тако и од стране Немачке, која је практично наметнула другим земљама-чланицама ЕУ систем националних квота за прихватање избеглица и миграната. Према подацима немачких медија, ту земљу је током 2016. године (само по званично датим подацима) добровољно напустило отприлике око 55 хиљада миграната – који су претходно добили од немачке владе финансијску помоћ. Према информацијама федералног ресора по питањима миграната, већина оних који су решили да се врате у отаџбину – јесу људи са западног Балкана, пре свега Албанци (између 15 до 20 хиљада), који су далеко иза себе оставили избеглице из хаосом захваћеног Ирака. Суштина једноставне операције под називом „вртешка“ огледа се у томе што, како указује часопис Süddeutsche Zeitung, «мигранти, који су напустили Немачку добровољно, нису под забраном поновног уласка у земљу“ – из чега следи да могу поновити процедуру, не плашећи се депортације. [www.sueddeutsche.de/politik/fluechtlinge-freiwillige-rueckkehr-statt-abschiebung-1.3311238] А уједно- умножавати сопствени капитал и увлачити у процес нове масе људи. Слична ситуација у узајамним односима ЕУ и Балкана није се појавила од јуче. Свих последњих година стално опада интересовање Брисела према том региону и тамо очуваним чворовима међудржавне, међунационалне и међуконфенсионалне напетости. Међутим, бар на речима, европска дипломатија је успела да очува крхко спокојство на Косову, Македонији, Босни и Херцеговини. Сада је, изгледа, парализа ЕУ већ постала неповратна. И то је најважнија и најопаснија последица инцидента са српским возом, који је блокиран на Косову.