Заједништво у неправу

Милан Благојевић Постоји нешто заједничко између онога што Уставни суд БиХ чини у континуитету против Српске и одлуке Министарства финансија САД којом су предсједнику РС Милораду Додику уведене санкције. Та заједничка нит која се провлачи између уставносудске институције на једној и моћне државе на другој страни, може се означити једном ријечју као неправо. Но, прије него што изложим суштину тог заједништва, морам рећи да САД и овим потезом само показују континуитет погрешне политике. Није новост рећи да је извоз ратова главна грана спољне политике САД, нарочито у исламском свијету. Свјесне свега што тамо чине, тамошњи одијум настоје безуспјешно умањити овдје, погрешно вјерујући да ће мјерама попут ове (која, немојмо имати илузија, иде на руку исламском фактору у БиХ) привући себи исламски свијет. Погрешност ове политике САД, подржане од ЕУ, најбоље се види у пракси, која показује да се том политиком јаз између западног (за сада још хришћанског) свијета и његовог исламског контрапункта само продубљује, и то у мјери која је, дугорочно посматрано, на штету западног свијета. А сада о заједништву у неправу. У вези с тим треба да имамо у виду да званични Вашингтон у саопштењу каже да су санкције уведене у складу са извршном директивом предсједника САД. И управо у тој директиви постоје мјеста која говоре о њеном неправу, а тиме и о неправу санкција. Наиме, већ на почетку директиве тадашњи предсједник САД најприје каже да је доноси на основу овлашћења која има по Уставу САД иако тај устав не садржи ни слово о томе. Осим неоснованог позивања на Устав САД, предсједник се у извршној директиви правно неосновано позива и на одјељак 5. Закона о учешћу у УН. Ово стога што према том закону такву директиву, а тиме и мјеру каква је и ова, предсједник САД може донијети тек ако су САД одлуком Савјета безбједности УН претходно позване да то учине. Међутим, такве одлуке нема, па је и у томе противправност санкција. Е сад, многи ће се зачудити зашто пишем о свему претходно реченом и какве то има везе са Уставним судом БиХ. Да би се разумјела та веза неопходно је најприје рећи како је у „образложењу“ санкција наглашено да се уводе пошто се Додик успротивио Уставном суду БиХ. Међутим, има један проблем у свему томе, а то је да се том суду није успротивио само Додик већ је то, с правом и легитимно, учињено и од стране становништва с правом гласа у једној држави као федералној јединици унутар сложене БиХ. Да се ради о правно основаном и потпуно легитимном чину свједочи неправо које у односу на РС упорно перзистира у том суду, боље рећи у дијелу тог суда оличеном у двоје судија Бошњака и троје страних судија. На такав начин у тексту Устава БиХ „пронађено“ је нешто чега у њему нема, баш као што предсједник САД немушто покушава да у Уставу САД нађе упориште за његову директиву. Ради се о фамозној одлуци о тзв. „конститутивности народа“ у којој су двоје судија Бошњака и три странца рекли да овдашњи народи морају бити конститутивни не само на нивоу БиХ, већ и у РС и ФБиХ, што је супротно Уставу БиХ у чијим правним одредбама о таквом нечему нема ни слова. Затим је, да би се наметнуло то неправо, у све ово упрегнут високи представник који је у суштини одредио како ће гласити одредбе о конститутивности народа у ентитетским уставима, а оне представљају школски примјер једне уставне патологије. Посебну уставносуд(иј)ску патологију представља одлука двоје судија Бошњака и троје странаца од 26. маја 2016. у којој се свима жели наметнути „босански језик“ као један од језика у БиХ. Биће довољно навести да су те судије као „аргументацију“ навеле, између осталог, и то да је у тачки 10. формулара за подношење апелација том суду (формулар није правна норма) одређено да је и „босански језик службени језик на ком апеланти желе да комуницирају са Уставним судом“. Уз ову неуставност иде и она у виду става тих судија према којем „…право на име језика према жељи оног народа који говори тај језик не може бити увјетовано лингвистичким правилима јер уставно право на име језика има превагу над лингвистичким правилима“. Судије то рекоше и не трепнувши при томе на то што такве одредбе нема у Уставу БиХ, а и како би је било, јер би онда Бошњаци, према таквом изопаченом схватању, свој језик могли назвати и енглеским, а Енглези им при томе не би имали право приговорити на то. Најзад, за крај сам оставио одлуку двоје судија Бошњака и троје страних судија којом су судили норми које нема у Закону о празницима РС. Наиме, супротно Уставу БиХ, они су рекли да је противно Уставу ако се у поменутом закону каже да је 9. јануар Дан Републике. Када се тој сили неправа одупре становништво на референдуму, онда није проблем у злоупотреби уставносуд(иј)ске надлежности, већ је „проблем“ у становништву, његовој РС и предсједнику Републике. Ето то је, дакле, оно што, у битном, повезује неправо предсједника САД садржано у наметнутим санкцијама предсједнику РС са неправом садржаним у поменутим одлукама Уставног суда БиХ. Такво понашање указује не само на заједништво у неправу, већ и на будуће поступке којима ће се и даље радити против егзистенције РС. Стога се против тога треба одупријети, макар и на начин на који то чиним овим путем. То је нешто што треба да (у)чини свако коме је стало како до владавине права, тако и до РС. Проф. др Милан Благојевић, сенатор РС www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/Zajednistvo-u-nepravu/2807.html