Покретна кућа од кожа и костију: У чему живе сибирски номади?

Илустрација: Александра Терехина и Александар Волковицки/yamalexpedition.ru

Сибирски номади су преваљивали и по 600 км годишње. У сталном кретању било им је потребно мобилно станиште које се лако могло носити кроз тајгу или тундру, а подизано је за неколико часова од материјала који се нађе при руци и подносило је температуре од -50 до +40 Целзијуса.

Када су Руси населили Сибир један део аутохтоних житеља се одрекао номадског живота, а у совјетском периоду многи од њих су се чак преселили у градове. Па ипак, међу потомцима степских сточара и ловаца из тајге данас има и оних који су и даље верни традицији, тако да се станиште номадског типа у Сибиру још увек понегде користи.

Илустрација: РИА Новости /Александар Крјажев

Додуше, и њих се дотакао развој науке и технике. На пример, поједини Хакаси сада праве јурте од непромочивог шаторског платна, са конструкцијом од челичних профила који се продају у локалним туристичким продавницама. Јурта од природних материјала може се наручити у специјалним занатским радњама.

Номади су могли брзо и неочекивано да се покупе и оду са места где су боравили. На пример, Тувинци су веровали да ће се догодити несрећа ако пас или ован скоче на свод јурте. У том случају би газда убио пса, а овну би најпре одсекао ногу којом је дотакао кров јурте, а затим би га заклао. После тога је цела породица брже-боље паковала јурту и тражила друго погодно место без обзира на годишње доба.

Кућа на саоницама

Илустрација: РИА Новости/Александар Крјажев

Традиционална станишта сибирских номада су чум, јаранга и јурта. Они су их правили од животињске коже, дрвета, вуне и длаке. Конструкција је прављена од дрвених елемената. У топло доба године кров је покриван брезовом кором или „ровдугом“ (фином „антилоп“ кожом добијеном посебном обрадом коже ирваса или лоса), а зими животињском кожом. Ескими су покривали јарангу моржевом кожом, а преко ње су бацали бусење да би унутра било топлије, док су конструкцију правили од китових костију, ребара и чељусти. Тувинци су покривали јурту филцом и везивали је канапима од коњске длаке.

Монтирање јурте од филца трајало је од 2 до 6 часова, а био је довољан један час да се она „спакује“. Јурта је била тешка од 250 до 350 килограма, и због тога су у току кретања са једног места на друго људи распоређивали терет (решетке, филц и конопце) на неколико теглећих животиња.

Номади су се трудили да једни од других преузму најбоље конструкције станишта. На пример, Нганасани, Долгани и Енци су преузели од руских сељака средином 19. века чум на саоницама који су користили као зимско пребивалиште. Конструкција са покривачем од ирвасове коже била је покретна – вукла ју је запрега ирваса као саонице.

Илустрација: РИА Новости/В. Лагранж

Данас у чумовима живе тоџински Тувинци. Они се селе на место заједно са ирвасима, и на једном месту бораве месец дана. Ретко користе шаторе, јер они овлаже за време боравка на једном месту, а брезова кора и тисовина не пропуштају влагу. Ако се унутра добро наложи све ће бити суво.

У Хакасији и Туви, а такође на Чукотки, житељи су и даље сточари, ловци и риболовци, и зато прелазе са једног места на друго када напасају стоку или лове. Тувински и хакаски чобани користе јурте само као летње боравиште, а узгајивачи ирваса на Чукотки током целе године живе у јарангама. У зимско време у јаранге се ставља застор од ирвасове коже. Застор тако добро задржава топлоту да се људи у јаранги скидају до појаса.

На Алтају се јурте најчешће користе као музеји за туристе или као летње мензе. Музеј у јурти од филца са традиционалним изгледом унутрашњости поставља се на народном алтајском празнику Ел Ојин.

У гостима код номада: Шта садржи номадско станиште?

Илустрација: РИА Новости/Сергеј Гунејев

Чум, јаранга и јурта имају сличну унутрашњост. У центру је огњиште. Простор је подељен на мушку и женску половину. На женској половини је кухињски прибор, а на мушкој оружје, седла, омче и узде. Женска и мушка половина код сибирских народа су на различитим странама. У чуму је женска половина са леве стране од улаза, а у јурти је са десне.

Меке ирвасове коже и „малице“ (кожух на коме је крзно са унутрашње стране) распрострте су по поду чума, и то је главни његов украс. Јаранга има застор који обезбеђује топлоту у „спаваћој“ просторији у облику шатора, а „чотагин“ је хладно складиште у коме се држи одело, обрађена кожа и тегле са конзервираним поврћем. У јуртама су дуж зидова кревети, дрвени ормарићи за слаткише и драгоцености, олтар, полице за посуђе и намирнице и сандучићи. На земљаном поду су нештављене коже домаће стоке. Сваком члану породице и госту у јурти је одређено специјално место и није дозвољено да се оно мења.

У совјетско време су се аутохтони народи Сибира тешко навикавали на куће у граду и комфорне станове које су доживљавали као простор сличан степи или тајги. Зато су поједини Тувинци постављани јурте у својим становима

2 у 1: Јурта од шатора у продавници сувенира

Илустрација: РИА Новости/Сергеј Гунејев

Технички напредак је утицао на традиционална станишта номадских народа. Хакаси сада праве јурте од непромочивог шаторског платна са конструкцијом од челичних профила који се продају у тамошњим туристичким продавницама. Риболовци, ловци и чобани воле такву комбинацију шатора и јурте, за разлику од чукотских узгајивача ирваса. Чукче више воле природне материјале. Полиестер, мушема и вештачка кожа пуцају на мразу, не штите од екстремних промена температуре и не миришу баш пријатно.

Јурте од природних материјала се наручују у занатским радњама које се налазе у националним регионима и у европском делу Русије. Оне коштају од 36.500 рубаља (614 долара) до 191.000 рубаља (3.214 долара), а цена зависи од величине станишта.

Ако неко хоће да види права станишта номадских народа Сибира, не мора обавезно да путује 5-6 хиљада километара од Москве: у парку „Етнос-свет“ уређеном као музеј и на фарми камила „Номад“ постављене су јурте и чумови. У Краснојарску и Омску постоји кафе-бар „Чајна јурта“ где се чај служи у складу са номадском традицијом. Јурта као музеј и кафе-бар среће се у Абакану, главном граду Хакасије и Кизилу, главном граду Туве.