КОЛИКО ТРЕБА ДА НАС ПОБИЈУ ДА БИСМО НАЈЗАД СХВАТИЛИ? СПОМЕНИК СТЕПИНЦУ И ЈЕДНА КОМИСИЈА

СПОМЕНИК СТЕПИНЦУ Хрвати су, уз највише почасти, у Осијеку открили споменик Алојзију Степинцу, надбискупу, а затим и кардиналу загребачком(1), који је 1998. године проглашен „блаженим“, и поводом чијег уздизања на степен универзалног свеца католицизма је основана комисија за преговоре између Ватикана и СПЦ.  Тобож, папа Фрањо жели да се приближи Србима, да они изнесу своје аргументе, па ће онда видети шта ће да ради са „универзализацијом“ Степинчевом. Ова комисија је, од самог свог почетка, осуђена на пропаст Разлога је много, почев од неприпремљености србске стране, о чему је на Фонду стратешке културе већ било речи.(2) Али, кључна ствар је у томе што је за Хрвате и остале римокатолике у свету Степинац већ светац. Они га доживљавају као Христовог угодника, и моле му се за заступништво пред Богом. Да не испадне да ово пишем из „шизматичке опачине“, навешћу, у оригиналу, одломке из Степинчеве службе, коју је објавио задарски Жупни уред блаженог Алојзија Степинца 2010. године. КАКО СЕ ХРВАТИ МОЛЕ СТЕПИНЦУ Ево какве молитве читају хрватски свећеници и њихова паства за време прославе „Степинчева“: “Помолимо се, браћо и сестре, Господину Исусу Кристу, Краљу мученика, и молимо његово милосрђе. /…/ По заговору блаженог мученика Алојзија, учини све кршћане свједоцима своје истине: о, Исусе, чуј нас О,Исусе, услиши нас. По заговору блаженог Алојзија, сачувај у нама вјеру и живу наду у побједу истине: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. /…/ По заговору мученика Алојзија ојачај клонуле, тјеши тужне, очајниа улиј наде и сумњивцима распрши сумње: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. Свима који се за вјеру жртвују и страдавају откриј своју љубав и улиј своју снагу: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. Све наше покојнике придружи у небу светим мученицима: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. /…/ Уистину је достојно и праведно, право и спасоносно, да вазда и свагдје захваљујемо теби, Господине, свети Оче, свемогући вјечни Боже. По примјеру Исуса Криста блажени је мученик Алојзије исповједио твоје име и крв своју пролио. Мученичка крв очитује чудесну твоју снагу, којом подупиреш људску немоћ и слабе људе кријепиш да свједоче за тебе, по Кристу нашем Господину. Заговор блаженог Алојзија нека вас ослободи садашњих зала, и примјер њезина живота нека вас поучи да увијек спремно служите Богу и браћи људима.“ Шта се може закључити из ових молитава? Степинац је за Хрвате мученик, који је чак „пролио своју крв“ за име Божје; он теши тужне и диже клонуле, а онима који сумњају уклања сумње. Он учи Хрвате да служе Богу и браћи људима. СТЕПИНАЦ ЈЕ „ДРЖАВОТВОРНИ СВЕТАЦ“ ХРВАТА У часопису Института др Иво Пилар, који се и зове „Пилар“, по чувеном хрватском геополитичару – србофобу, у броју 5 објављеном 2008, налази се приказ Томислава Јоњића о књизи Ивана Габелице „Блажени Алојзије Степинац и хрватска држава“(Загреб, 2007), у коме, између осталог, стоји: „За разлику од донекле хагиографског приступа католичких писаца посљедњих десетљећа, према којима је тај отклон од југославенства (уколико се он уопће спомиње и признаје!) у католичким редовима резултирао приклањањем некој апстрактној концепцији самосталне хрватске државе и подупирањем Мачекове Хрватске сељачке странке (ХСС), Габелица доказује да је тај заокрет био пуно радикалнији и пуно конкретнији. Симпатизирање с Мачековом изборном листом у просинцу 1938. није заправо значило његово идентифицирање с ХССом, а још мање с Удруженом опозицијом у страначкоме и изборном смислу, него се може тумачити само као протурежимска демонстрација. У стварности су се и код надбискупа Степинца и код многих других католичких свећеника и лаика множиле резерве према ХСС-у. /…/ Управо је млакост и безличност мачековскога водства придонијела тому, да је и надбискуп Степинац, скупа с већином хијерархије и нижега клера, одушевљено поздравио успоставу НДХ-а. Он је озбиљно, иако узалудно, порадио и на признању новопроглашене државе од Свете Столице. Иако се одмах покорио стајалишту да Света Столица тијеком трајања непријатељстава неће признати никакве државноправне промјене, надбискуп је и у идућем раздобљу наставио у Риму бранити право хрватскога народа на властиту државу, одбијајући бројне пропагандне нападаје не само на ту државу, него и на њезин тадашњи режим, иако је према многим поступцима носитеља режима имао крупне резерве и приговоре. Однос Католичке цркве у Хрвата према НДХ-а тијеком читавог раздобља трајања те државе карактеризира управо јасна свијест, да не постоји хрватска алтернатива тадашњему њезину режиму. Све друге могућности биле су, нажалост, југославенске. /…/ Његова је коначна оцјена у битноме садржана у ријечима мсгр. Николе Солде, изреченима у разговору за гласило хрватске католичке младежи „Ми“, које је Габелица узео као мото својој књизи: „Степинац је као свећеник био узор. То је добар разлог да га проглашавају свецем, али не смије се заборавити да је он цијелим својим ауторитетом стао иза хрватске државе. То је оно што ће ући у повијест. То је свима импонирало. То што је он светац, велико је, али има и других светаца код Хрвата. Важно је да он у питању хрватске државе није узмакао ни за милиметар. То је оно што је Степинца уздигло. Он је у повијесном часу стао иза хрватске државе, а то је било велико јунаштво.“(3) Из Јоњићевог приказа Габеличине књиге се види да је Степинац био духовни стожер усташке „независности“. Бискупат и клер у Хрвата морају, на све могуће начине, да га постхумно „свађају“ са усташама, јер су усташе урадиле шта је требало за Ватикан и Хрватску, али су им методи, из данашње „мулти-култи“ перспективе, непримерени. Међутим, озбиљна историјска истраживања хрватских повијесничара, попут Габелице, јасно сведоче да је Степинац увек био уз НДХ, и да су његови „просвједи“ били само „феноменолошки“, али не и „онтолошки“. Степинац није желео ништа друго осим независне хрватске државе, а пошто су све друге (па и ХСС-ове) понуде биле југословенске, он је подржао НДХ чак и у марту 1945. године.                                       СТЕПИНАЦ И УСТАШЕ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Габелица, у својој, већ поменутој књизи, јасно указује да је Степинац са усташама срцем био и пре Другог светског рата, и да је подржавао баш њих, а не Влатка Мачека и Хрватску сељачку странку: “И док су с Хрватском сељачком странком били готово у сталному сукобу, с Усташким покретом је ствар била посве другчија. Усташким стајалиштима и понашањем Степинац је био врло задовољан. Поводом једнога Будакова чланка у „Хрватскому народу“, он је у „Дневнику“ 26. сијечња 1940. записао: „Весели ме ова изјава ‘Хрватског народа’ из које извире сигурно добра воља и пијетет према вјери отаца“./…/Дана 28. коловоза 1940. примио је у посјет Будака. Разговарали су два пуна сата. Будак је на њ оставио изванредан дојам. И док му је Мачек „један прави кумек“, за Будака је у „Дневнику“ истога дана написао, да се у њему „крије честита хрватска душа“. У разговору су расправили разна питања која се тичу рада и дјеловања Усташкога покрета према Католичкој цркви. Сложили су се, да „данашња Банска Власт не чини готово ништа у побијању бољшевизма“. На крају забиљешке о овом разговору Степинац је изнио свој суд о Усташкому покрету: „Из свега сам видио, да ова група (усташе – оп. И. Г.) искреније мисли са Католичком црквом него ли ХСС. Али сам нагласио и то да ја не могу бити члан ни једне ни друге странке него желим бити изван страначких спорова и помоћи све који желе добро нашем народу. Времена су страшна уистину“. При тому је мислио на надолазак ратне катаклизме и на погибељ од бољшевизма. Зато је у разговору и рекао Будаку: „Знам само то да је најстрашније зло за нас комунистичка Русија. Уколико се, рекох Будаку, будете борили против комуниста бити ће то најбоља реклама за вас код хрватског свећенства“. /…/Ове мисли поновио је у „Дневнику“ и 30. коловоза исте године, када га је Будак опет, заједно с др. Мирком Пуком, посјетио: „Др. Будак ме је молио нека не правим потешкоћа свећеницима, који се декларирају за националисте, јер ни они не траже од свећеника да буду чланови њихове организације, али да ју и не нападају. Одговорио сам, да ћу једнаком мјером мјерити једнима и другима, док год не задиру у догме цркве, јер је наша задаћа спашавати душе, а не водити страначку политику. Морам у души признати, да је Миле Будак једна искрена душа и сигурно мисли лојално добро Цркви католичкој, што нажалост не могу рећи о деструктивним елементима у ХСС“.(4) Дакле, Степинчево усташољубље се никако, и ничим, не може довести у питање. Управо таквога је папа Иван Павао Други прогласио за „блаженога“ 1998. године. Управо као таквоме обраћају му се сви римокатолици света, што је лако проверити на Интернету(5). Управо јер је такав чувена римокатоличка школа у САД носи његово име од 1948.године. (6)                                               А што се тиче споменика, они се Степинцу стално подижу, и сваки већи град се труди да пружи допринос овој хрватској споменичкој трци (7), па је таблоидно ишчуђавање тим поводом у земљици Србији израз или необавештености или глупости (а брука је и једно и друго).   УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Фонд стратешке културе је 2016. организовао скуп „Канонизација Алојзија Степинца: изазови и одговори“, са кога је објављен и изврстан зборник радова под истим именом (саиздавач је „Бернар“ из Старих Бановаца). Као један од учесника скупа и приређивача зборника, осећам се помало уморно од доказивања очигледних истина, попут оне да је Степинац за Хрвате и римокатолике  ВЕЋ светац, да ће они довека гајити његов култ, и да комисија на коју је пристао врх СПЦ неће имати никаквог смисла, јер су сви процеси у вези са „блаженим“ већ завршени. Ипак, остаје питање: шта се дешава с једним делом србске институционалне елите? Зашто су тако бесловесни у својим причама о „дијалогу“ и „толеранцији“?                У својим чланцима сам  већ више путе помињао случај Зорке Мандић из села Машвине на Кордуну, као парадигматичан за ову врсту Срба лишених историјске свести (које, како рече покојни Жарко Видовић, нема без свести о злу). У књизи „Свлачење висине“ (Београд, 2006.), наш психолог, професор др Јован Мирић, описује случај те Зорке. Године 1942, 7. маја, у њено село упада Павелићева сатнија, која носи фесове са усташким знаком. Води их Мирко Радочај. Одмах пале цркву, а у сеоској школи кољу седамнаест жена, деце и стараца. Ухватише и две сестре: Зорку и Драгицу, од куће Мандића. Драгица на рукама носи двогодишње дете. Усташа из личког села Бриња, Антун, повео је сестре и дете да  их ликвидира. Зорка застаје да тобож завеже опанак, а затим скаче на усташу и закоље га његовом сопственом камом. Спасавши себе, сестру и детенце, одлази у партизане, да настави борбу. А 1943, Мирко Радочај се, после капитулације Италије, пребацује на партизанску територију и постаје члан Народно-ослободилачког одбора у свом селу. Пет година касније, Зорка Мандић удаје се бившег усташу, маскираног у партизанског одборника. Познаници је питају како је могла да пође за човека који је водио покољ у њеном селу. Зорка поносно одговара да су сад друга времена, доба братства и јединства, и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине. Има и једна анегдота из четничке емиграције. Да ли је истинита, не знам, али јасно говори о ономе чему сам се у овом чланку чудио. По тој причи, у истој кафани, негде на Западу, нашли су се бивши четници и бивше усташе. Наравно, свако у својој просторији, и са својим темама. У једном тренутку, припити четници падну у сентиментално расположење, и реше да позову Хрвате за свој сто, и да их, по старом србском обичају, часте пићем. Један оде да их зове. Усташа се придигне од стола и каже му: “Па добро, колико ми вас Срба треба да побијемо да бисте схватили да вас мрзимо и да не желимо ништа да имамо са вама?“                                   И заиста: колико усташе и неоусташе треба да побију и протерају Срба, колико гласно да кличу химне усташком покровитељу Степинцу, па да Срби схвате да никакве комисије са Ватиканом никуда не воде, јер ће папском трону католички Хрвати (које су и створили, углавном преверавањем православних Срба), увек бити милији од „источних шизматика“? УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 13.2.2017) 1.borbazaveru.info/content/view/9378/1/ 2. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/jos-malo-o-razgovorima-o-nadbiskupu-alojziju-stepincu/                                           3.www.pilar.hr/images/stories/dokumenti/casopis_pilar/br_5/pilar_05_66.pdf 4. shp.bizhat.com/A.Stepinac.html 5. catholicsaints.info/blessed-alojzije-stepinac/).                                  6.en.wikipedia.org/wiki/Archbishop_Stepinac_High_School         7.web.archive.org/web/20151010031646/http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20060207/sibenik01.asp