Вехабије су муслимани управо по Алијиној мјери

„Осјећам дубоки презир према босанским хоџама … Махом су то били удбашки доушници … Праве карпузе – извана зелени, а изнутра црвени“ – рекао ми је Алија Изетбеговић. Срео сам га на ходнику у згради Предсједништва БиХ у Срајеву у разговору са тадашњим реисом Јакубом Селимоским. Било је то прије него што је онај први овога другог замијенио Церићем. У ранијим сусретима са Селимоским увјерио сам се да се ради о југословенски оријентисаном вјерском поглавару: „По оцу сам Македонац, по мајци Горанац, Сарајево је регионални исламски центар, а муслимани су углавном сконцентрисани у границама скраћене Југославије“. Чим сам им пришао, рекох, напола у шали, да би било добро да се замијене за функције: „Селимоски има боље политичке ставове, а Изетбеговић боље квалификације за реиса“. Јакуб ефендија се убрзо удаљио, а Алија је почео да ми објашњава како никад не би пожелио да буде реис јер се готово гади босанског муслиманског клера. Тада сам то био схватио као Алијин револт што се приликом Сарајевског процеса њему и групи исламских фундаменталиста, ИВЗ сакрила у мишију рупу, па је једини протест против тог политичког процеса стигао од Добрице Ћосића и Војислава Шешеља. Вријеме је, међутим, показало да су његове ријечи имале шире и дубље значење. Стари Изетбеговић се у ствари није борио само за реисламизацију, како се тада говорило на Западу, „најсекуларнијих муслимана у свијету“, него и за радикализацију исламских вјерских службеника, који су до тада проповиједали умјерени босански ислам. Мало ко је тада имао у рукама његову „Исламску декларацију“, објављену 13 година раније, у којој је јасно писало да „не може бити коегзистенције између муслиманских и немуслиманских институција“, да „муслимани док су мањина треба да се прилагођавају, а када постану већина, треба да наметну исламске институције“. Заиста, тешко је било и замислити тадашње највише исламске вјерске функционере, попут Хаџиабдића, Ђозе, Шете, Смајловића и др., као реализаторе Алијине хомеинијевске визије исламске теократије у БиХ. Данас и многи бошњачки секуларни поштоваоци његове личности и дјела ангажовање муџахедина са Блиског истока у Армији БиХ током рата сматрају његовом великом грешком. Кажу: „Мало су нам помогли, а навукли су на нас велику биједу да смо повезани са исламским тероризмом“. Заборављају, међутим, да је Изетбеговић, као лидер СДА и кандидат за члана Предсједништва БиХ, у интервјуима говорио да нема осјећање националног идентитета, него само вјерске припадности исламској уми од Марока до Индонезије. И да, досљедно томе, муџахедине није доживљавао као национално странце из далеких земаља, него као браћу по вјери који су му ближи од комшија невјерника. Штавише, да су они за Алију били управо антипод оним нагодним локалним хоџама умјереног босанког ислама према којима је гајио презир, и да својим исламским интернационализмом и самоубилачким екстремизмом, порукама из Курана исписаним на тракама око главе и узвицима „Алаху екбер“ при јуришима на невјернике, треба да постану узор домаћим Муслиманима. Алија је био тај који им је, али не само у знак захвалности, него и да би се трајно настанили у Босни, листом подијелио пасоше, односно држављанства, која су касније, под приситиском Запада у неколико наврата ревидирана. Холбруков коментар на кумовање САД у ангажовању муџахедина у ратној Босни, био је више кратак него убједљив: „Мислили смо да се ради о ослободилачком покрету, а испоставило се да је то Ал Каида“. Каснији творац Дејтонског аранжмана био је „лажа“, а Изетбеговић – „паралажа“, или обрнуто. Адил Зулфикарпашић је написао: „Алија је по западним метрополама причао о грађанској, мултинационалној, мултиконфенсионалној и мултикултурној БиХ, а на Блиском истоку о Исламској држави Босни“. Трагикомично је да је успио да направи будалама многе, па и београдске мултикултуралисте, који нису схватили да њему „цјеловита и јединствена БиХ“ треба само да би, када муслимани добаце до већине, постала Исламска држава.  Адил се дефинитивно разишао са Алијом, шокиран да круг његових најближих сарадника чине конзервативни екстремисти. Нико није био примјетио да још у првом руководству СДА није било истакнутих муфтија, имама, хафиза, мујезина, хоџа, шеријатских судија и других службеника ИЗВ-а – представника службеног умјереног ислама. Доминирали су припадници старе генерације Младих муслимана (Бећирбеговић, Бехмен, Липа и сл.), које је бивши режим одавно рехабилитовао, али Алијини робијашки сапатници уживали су његово највеће повјерење и утицали из другог плана.  Испостава Муслиманске браће – организације која је у Египту била забрањена као терористичка, Млади муслимани су са изборном побједом СДА из илегале искорачили на политичку сцену БиХ. Умјесто секуларних Муслимана, попут Зулфикарпашића, Филиповића, Исаковића, Имамовића, Бегића и др., вођство националног покрета преузели су вјерски екстремисти. Они се нису уздали у ограничен контингент муџахедина као преломан за исход грађанског рата јер су и без њих имали предност у људству, него у САД и НАТО, који су их бомбардовањем српских положаја 1995. и спасли од капитулације. Били су им потребни дугорочно, као фанатични борци за остварење визије исламске државе Босне. Удомљени у кантонима са бошњачком већином, муџехидини су постали квасац за ширење вехабизма, спонзорисаног од најважнијег америчког савезника на Блиском истоку – нафташке краљевине Саудијске Арабије. Индикативно је да је Алија Изетбеговић у предратно и ратно вријеме, када су га и Блиски Исток и далеки Запад обасипали подршком, највише признања добио баш од Саудијске Арабије: награду „Краљ Фејсал” за служење исламу примио је 1993; награду исламски „Мислилац године” Фондације „Али Осман Хафиз” из Медине – 1996; почасни докторат исламског Универзитета у Ријаду – 1997. Узгред, ону прву („Краљ Фејсал“) добио је и шејх Јусуф ел Кардави, један од идеолога илегалне организације Муслиманска браћа – са списка терористичких организација заједно са Ал Каидом, Ал Нусром и сл. У међувремену вехабије у БиХ су се омасовиле и ојачале у односу на ИВЗ и вјернике умјереног босанског ислама, а пријетеће политичке поруке њиховог неформалног лидера Мудериса са џуме у џамији Краљ Фахд, ономад су по први пут одјекнуле и у широј јавности. Вехабијске комуне у БиХ данас дјелују не само као регрутни центри за слање својих сљедбеника на фронт ИСИЛ-а него и као прихватни центри за повратнике прекаљене у борбама у Ираку и Сирији и будућу војну фракцију покрета за реализацију Алијине визије Исламске државе БиХ.  Са официјелно друге и све слабије муслиманско-бошњачке стране, очито сви, из страха или наклоности систематски избјегавају да их назову правим именом. Оно што су за Алију Изетбеговића били „муслимани који ће немуслиманима наметнути исламске институције“ , за екс реиса Мустафу Церића су били „нови муслимани“, за Бакира – „безазлени хипици“ и за реиса Кавазововића – „параџематлије“. Занимљиво је да је чак и лидер СДП Златко Лагумџија својевремено, у интервјуу „Гардијану“, рекао да ће ако га Запад не подржи, на власт у Босни доћи „неки луди муслимани“, такође избјегавши да каже да је ријеч о вехабијама и о исламском тероризму. Нови амерички предсједник Трамп најавио је савез са Русијом у одлучном глобалном обрачуну са исламским тероризмом. Тиме је индиректно признао оно што смо сви знали, да до сада није било тако. Односно да су САД створиле Ал Каиду у борби против СССР-а у Авганистану, и послије је, уз спонзорство саудијског двора, усмјеравали на ратишта широм свијета са све новим огранцима. Ако Трамп испуни предсједничко обећање, акција ће обухватити и Босну. Уколико пак закаже, Босна у догледно вријеме неће бити ни српска ни хрватска, ни бошњачка, него исламска држава. Управо онаква какву је пројектовао Алија.