Легенде московског зоолошког врта: „Хитлеров крокодил“ и други рептили

Ове године доктор ветерине и стручњак за рептиле Дмитриј Васиљев обележава 30-годишњицу свога рада у московском зоолошком врту. „Одрастао сам у породици зоолога, тако да нисам имао много избора“, каже он. „Најпре сам се петљао са инсектима, али за њих је потребна стрпљивост, а ја сам помало несташан. Зато сам морао да се бавим мало крупнијим зверима“.

Дмитриј Борисов / Руслан Сухушин/RBTH

У тераријум са оклопом

По питању несташлука се Васиљев, наравно, шали, јер је то смртоносно у раду са крокодилима.

Он нам показује кинеског алигатора – ретку врсту која изумире. Женка нас посматра кроз дебело стакло, а Васиљев каже да она једе све што се креће. Њу је московски зоолошки врт добио још у совјетско време путем размене. Она је овде прождерала мужјака и умало успут није као дезерт дегустирала и једног радника зоолошког врта. Због тога је послата у прогонство, у САД, али и тамо се није понашала „по бонтону“: одгризла је шапу свом новом, америчком младожењи. После тога су је вратили у Москву, али не саму, него са младунцима, које је ипак успела да зачне.

„Додуше, и Американци су нам ’напакостили’“, каже Васиљев. „Младунци су били у тако лошем стању да смо морали дуго да их лечимо. Од шесторо је преживело само двоје“. Питамо га осећају ли крокодили захвалност према својим доброчиниоцима, као, на пример, у познатом совјетском цртаном филму о птичици Тари? И да ли они уопште препознају људе? „Људе памте, то је сигурно“, тврди ветеринар. „Ако ваша екипа од четворо људи сада уђе у колибу и алигатор то види, а затим изађе само троје, он ће знати да је један човек остао унутра. Међутим, то што он препознаје људе нимало не утиче на његово расположење. У свако доба свакога може да зграби“.

Испоставило се да се крокодилово расположење не може препознати „голим оком“. „Споља се ништа не примећује“, објашњава Васиљев. „Већину времена крокодил проводи у потпуном мировању. Њему је у крви да за време лова не прави никакве покрете, чак и да не дише и не трепће. Ако само мрдне обрвом може остати без ручка. Крокодили ништа не испољавају чак и када су доста болесни. Само престану да једу. Али и када су здрави, они могу целу зиму да не једу ништа“.

Васиљев улази у тераријум код својих пацијената готово у витешком оклопу, само што уместо штита носи комад дебеле шперплоче, а уместо копља четку за рибање. Четке мора често да мења, јер од њих остану само огрисци. „Читаво моје искуство оперисања или лечења крокодила је врло стресно, уопште ми није лако да о томе причам“. Пре много година један пацијент је одгризао доктору прст. Срећом, на време му је враћен на место и ушивен, тако да се ожиљак и не примећује много.

Дмитриј Борисов / Руслан Сухушин/RBTH

Поклон из западног Берлина

Главни циљ нашег доласка је био да упознамо алигатора са Мисисипија, по имену Сатурн, о коме се годинама прича да је можда био чак и омиљени Хитлеров крокодил. Упитасмо Васиљева да ли је то истина или се ради о новом миту.

Васиљев нас одведе код крокодила и неочекивано предложи фотографу да уђе у тераријум. „Ако не прилазите близу нема потребе да се плашите Сатурна. Он је већ стар и споро се креће. Немамо његове документе, али сигурно има близу деведесет година. Рекорд у дужини живота оваквих крокодила износи 104 године. Али то је рекорд“.

Испоставило се да Сатурн донедавно годину дана ништа није јео, и радници зоолошког врта су га већ били „отписали“. „Најпре смо му узимали крв на анализу и покушавали да му дајемо инјекције са витаминима“, прича доктор. А да би Сатурн добио инјекцију треба најпре испустити воду, истерати га на степениште и везати. „А онда смо се помирили са тим да се старост не лечи и оставили га на миру. Међутим, он је недавно опет почео помало да једе (на слободи алигатори једу мекушце, а у зоолошком врту рибу, док крупну дивљач углавном не лове). И сада изгледа да је смрт опет одложена. Међутим, сасвим је могуће да сте ви последњи који га снимате“.

Сатурн / Руслан Сухушин/RBTH

Поводом Сатурнове „нацистичке“ прошлости Васиљев категорично тврди да алигатор уопште није био „Хитлеров љубимац“, мада су се њих двојица свакако видели. Отприлике од средине 1920-их Сатурн је живео у берлинском зоолошком врту, а познато је да је Хитлер волео животиње и више пута тамо одлазио. Приликом заузимања Берлина 1945. године зоолошки врт је потпуно уништен у артиљеријским нападима, али је алигатор неким чудом остао жив. Најпре је доспео у руке Енглезима (зоолошки врт је био у западном делу Берлина, тј. у зони британске одговорности), а годину дана касније, 1946, поклоњен је Совјетском Савезу.

„Не знам шта је тај поклон требало да значи, али се Сатурн брзо навикао на овдашње услове“, каже Васиљев. „Колико ја памтим, само пар пута се разболео“. Крајем 1950-их се алигатор чак и „оженио“ овдашњом лепотицом Шипком, али доктор не воли да прича о њој, јер му је управо она и одгризла прст. „Имала је ужасну нарав, за разлику од ’мужа’. За Сатурна се може рећи да је чак и сентименталан. Када су 1993. године по Садовом кружном путу (Садовое кольцо) ишли тенкови, он је чак рикао од вибрација. Очигледно се сетио заузимања Берлина“.

Сатурн / Руслан Сухушин/RBTH

Краљевски апетит

У Сатурновом комшилуку живе рептили чија је животна прича исто толико занимљива, тако да нам је чак било криво што се за њих мало ко интересује. У питању је пар великих сијамских крокодила пореклом из југоисточне Азије, које Васиљев зове „људождери“. „Врло брзо се крећу на копну. Десет метара у секунди. Од њих се не може побећи“.

Али нису занимљиви због тога. Женка, са којом нас упознаје Васиљев (кроз стакло, наравно), стигла је у Москву пре тридесет година. Донео ју је последњи краљ Камбоџе Нородом Сиханук. Али не на поклон, него за јело. Наиме, требало је да се крокодил и још неколико животиња припреме за пријатељску вечеру са совјетским руководством. Међутим, или у СССР-у није било стручњака за припремање крокодилетине, или се совјетски руководиоци нису одважили да окусе такву егзотику. Било како било, крокодил је имао среће.

Фотографија: Руслан Сухушин/RBTH

„Сутрадан после вечере су нам телефонирали и понудили да покупимо све што нису појели“, прича Васиљев. „Остала су два златна бурманска питона, неке водене корњаче и ова женка. Додуше, она је била потпуно замрзнута. После су јој отпале кресте, чим су се отопиле. Лечили смо је, лечили, и једно јутро кад смо дошли, видим да лежи мртва. Мало смо је гурали штаповима – она не реагује. Наш тадашњи начелник Фролов чучну поред ње и поче да се жалости: ’Е, јадна моја...’ Кад она одједном шкљоцну зубима! Било је страшно. А мени поготово, јер сам тада тек почео да радим. После сам сазнао да ’шкљоцање зубима’ не значи да се крокодил спрема да ’презалогаји’. Они тако раде кад хоће неког да уплаше. Имали смо тада среће што је хтела само да нас уплаши“.

Васиљев нам није понудио да уђемо у тераријум са сијамским крокодилима. Срећа наша...

Сезона риболова у руском рају за медведе