Од Призренске лиге до Тиранског споразума
Новица Коцић Koалициони споразум македонских социјалиста са албанским странкама у Македонији почетак је финализације стратегије настале савезом албанских племена у Призрену средином 1878. године, познатијем као Призренска лига. На скупу одржаном у Баjракли џамији у Призрену, под вођством Абдулах бега Фрашерија, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Албанце на Балкану, без обзира на то да ли су на одређеној територији мањинска или већинска етничка група. На том скупу планирано је уједињење четири вилајета: Албански са Епиром, Косовски, Скопски и Скадарски, што би данас по најновијим мапама „природне Албаније” територијално обухватило западну Македонију, Косово и Метохију, север Црне Горе, југ од Бара и Улциња до Подгорице, југ Србије, северозападни део Грчке – цео Епир до Јањине. Пашко Васа, један од лидера Лиге, изговара мантру која и даље надахњује Албанце широм света: „Албанство мора да постане једина религија Албанаца, ма где били”. Албански историографи третирају Призренску лигу као почетак ослободилачке борбе од Отоманске империје, која је Санстефанским мировним споразумом већ изгубила део територија на овим просторима, али и као одговор на јачање и стварање тек признатих држава Србије и Црне Горе. На иницијативу Лондона, део територија данашње Македоније и Албаније додељен је Бугарској, док је Рашка област, као тампон зона између Србије и Црне Горе, поверена на управљање Аустроугарској. Италијански велепосланик у Скадру Берио примећује да је „постојала чудна веза између турских власти и једног правно нелегалног пројекта”. По његовом мишљењу, влада Турске плаћа путне трошкове албанским делегатима у Призрену, снабдева Лигу оружјем и муницијом, у руководство Лиге улазе људи од личног султановог поверења, што говори да је званична Порта покушавала да, уз до тада веома лојална албанска племена, пролонгира свој одлазак из овог дела Европе. Међутим, Албанци су већ у јесен исте године покушали да опструишу одлуке Берлинског конгреса о предаји Плава, Гусиња и Улциња Црној Гори, што је довело до сукоба наоружаних припадника Лиге с казненом експедицијом из Цариграда која предаје Улцињ Црногорцима, слама устанак у северној Албанији и спроводи репресивне мере према вођама. Коалициони споразум између македонских посткомуниста и албанских партија није само увод у распарчавање Македоније, већ темпирана бомба која прети да запали цео Балкан Када је неко од званичника на Берлинском конгресу покушао да у дневни ред уврсти и одлуке Призренске лиге, добио је одговор да су Албанци „мува на карти Европе”, на шта је брат Абдул бега, Арбен Фрашери, припретио: „Та мува ће Европи једног дана загадити желудац!”. Призренска лига је утемељена као великоалбански пројекат, од кога Албанци нису одступили ни у време фашизма, комунизма, демократије, настојећи да као стратешки партнери светског нарко-бизниса пројекат уједињења свих Албанаца на Балкану финализују у интеррегнуму нових – глобалних прерасподела моћи и утицаја. Званична Америка представља косовске Албанце као мали и мирољубиви исламски народ који обожава САД, што је једна врста алибија за насиље које ова велика земља спроводи на Блиском истоку, у државама настањеним већинским исламским становништвом. Коалициони споразум између македонских посткомуниста и албанских партија није само увод у распарчавање Македоније, већ темпирана бомба која прети да запали цео Балкан, што потврђује и једна од тачака споразума којом се Македонија обавезује да осуди наводни геноцид Срба над Албанцима у периоду од 1912 (Кумановска битка) до 1956. године, што коинцидира са, сад већ неуспешном, иницијативом Бакира Изетбеговића за ревизију тужбе БиХ против Србије пред Међународним судом у Хагу. Ван овог контекста не можемо изузети ни сусрет Сулејмана Угљанина, лидера СДА у Рашкој области, са Хашимом Тачијем у Приштини, где се муслиманска делегација поклонила сенима злочинца из Другог светског рата Шабана Полуже, ког је Тачи пре неколико година прогласио народним херојем Косова. До овог сусрета је дошло непосредно након Тиранског споразума, који се, на неки начин, може третирати као Четврта албанска лига. Трећу су 1946. у Њујорку основали одбегли балисти и ратни злочинци, Другу је основао Абвер (нацистичка тајна служба) 1943. године. Занимљиво је да је велики скуп албанских и муслиманских првака, попут недавног у Приштини, одржан и 21. априла 1941. у Косовској Митровици. Виђене муслиманске и албанске прваке, на састанку одржаном под покровитељством немачког генерала Ебехарта, тада су предводили двојица познатих колаборациониста, Аћиф ефендија Хаџиахметовић, с једне, и Џафер Дева, с друге стране. У својој изузетно документованој књизи „Нечујна звона – хришћанско наслеђе Космета”, Зоран Богавац износи једно важно запажање о сукобима и савезима на Балкану: „Ми се никада на овим просторима нисмо тукли сами и за свој рачун, већ увек у присуству трећег и јачег”. Ова дефиниција до сада је потврђена небројено пута, а Албанци, константним усаглашавањем ставова с центрима моћи, под чијим покровитељством отимају не само територије већ и историју и културно наслеђе, полако али сигурно преузимају део по део територије. Главни уредник „Националне ревије” www.politika.rs/scc/clanak/376103/Pogledi/Od-Prizrenske-lige-do-Tiranskog-sporazuma