Три године након повратка: Крим – директно и непристрасно

Аеродром у Симферопољу (1.230 км јужно од Москве) сад је једино место које директно повезује грађане Русије са Кримом. Може се на Крим стићи и трајектом, али са три преседања, док пруга уопште не постоји (гради се пруга која заобилази Украјину, али је планирано да она буде пуштена у рад тек у септембру 2017), а Керчански мост, преко кога ће бити успостављен аутомобилски саобраћај са Кримом, биће, како се најављује, завршен до краја 2018. године. Због тога авиони слећу у Симферопољ сваких 10-15 минута и скоро сви су препуни.

Па ипак, овдашњим таксистима ни то није довољно – чим стигох опколише ме на изласку. А пошто ми није требао такси они остадоше да злобно „сикћу“ иза леђа.

Јалта / Сергеј Мелихов

Њихова главна конкуренција је градски тролејбус који два и по часа путује до Јалте (бања која се налази 1.280 км јужно од Москве) дуж јужне обале Крима. Карта кошта 129 рубаља (2,1 долар), а таксистима бих морао дати 1.000 рубаља (16,9 долара), иако нема неке разлике у времену путовања јер и таксисти возе по врло лошем путу, а гужва у саобраћају је велика.

Најнеобичнија тролејбуска линија на свету

Дуж пута су гомиле ђубрета. Моја случајна сапутница, професорка руског језика Јулија Минајева, шали се да ђубре са Крима није уклањано отприлике откако се појавила тролејбуска линија којом се возимо (1959). „Украјина се тиме никада није бавила. Не бави се ни Русија. Како све то однети? На трајекту? Добро је бар што су почели да поправљају пут који повезује град са аеродромом“.

Срећни смо, јер...

Изађох у центру Симферопоља – другог кримског града по насељености (336.460 становника). Он је уједно најпроблематичнији град у најновијем периоду историје Крима, јер поред Руса у њему живи велики број Украјинаца (12,7% укупног броја житеља Симферопоља) и Кримских Татара (8,31%), за које се на Западу обично мисли да су главне присталице повратка полуострва у Украјину.

Овде је све више житеља који нису туристи. Центар је са свих страна окружен старим дотрајалим совјетским зградама, залагаоницама и канцеларијама кредитних организација, које нуде новац без свих потребних докумената, за 15 минута, а такође кафанице са шаурмом (кавкаском верзијом гироса).

Зашто украјински туристи и даље долазе на Крим?

Уђох у једну такву кафану да попијем јутарњу кафу. Међутим, конобарица, жена од неких четрдесетак година, у чизмама са високим штиклама, хеланкама и провидној мрежастој блузи, најпре не хтеде да ме услужи јер по некаквим неписаним бањским правилима минимална наруџбина износи 100 рубаља (1,6 долара), а кафа кошта 80 рубаља (1,3 долара). Морадох уједно узети и виршле у тесту.

Видех да за једним сточићем седе и пијуцкају четири жене средњих година, па им се придружих и рекох да сам последњи пут био овде у младости и засада не видим никакве промене, не само од сједињења са Русијом, него и од одвајања од СССР-а. „Довољно је нас видети!“, узврати једна од њих. „Ми смо срећни! Вратили смо се кући, поново смо са Русијом, деца расту без рата – само то је довољно за добро расположење!“ „Не слушајте ову луду. Ништа се није променило, само су цене као у Москви“, прекиде је другарица.

Вратих се за свој сточић, а оне наставише да се расправљају, додуше без икаквих конкретних аргумената, тако да није имало сврхе прислушкивати. Многи на Криму се тако понашају: када говоре да је после доласка Русије постало боље или горе, онда најчешће не прецизирају због чега конкретно је то тако. Све је на нивоу личних осећања, а често је једно од њих увређеност. Људи су увређени или на стару украјинску, или на нову руску власт.

Строжи закони

У суседној згради је Кримска управа саобраћајне полиције МУП-а Руске Федерације. Свратих и тамо, кад сам већ ту, мада сам мислио да без дозволе власти и званичног папира из Москве нико неће хтети да одговара на моја питања. Међутим, они ме изненадише својом једноставношћу. „Сад има много више посла“, рече ми службеница истражног одељења Јелена, а да чак и не затражи моју press картицу. „Руски закони се много разликују од украјинских, нарочито по питању административних прекршаја. Све је много строже. А из Москве се добро пази да све и овде функционише по истим принципима“.

Јалта / Сергеј Мелихов

Јелена је рођена на Криму, у граду Феодосији, а почела је да служи још у украјинској полицији. Пре три године је прешла у руску полицију. Тада су свим службеницима дали месец дана за размишљање. Имали су две варијанте, или да дају отказ, или да пређу у руску полицију. Питам је да ли је неко из њеног одељења дао отказ. „Није нико. Сви су се радовали што смо сада у Русији. Већина њих никада није научила ни украјински језик, а служили су Украјини – замислите то!“

„А шта је са заклетвом?“, упитах. „Ми смо се заклели да ћемо служити народу, и заиста му служимо. Нема никакве разлике“. Јелена не примећује неке разлике ни у свакодневном животу, јер нема ни времена за то. С посла долази кући касно увече, или не долази уопште. Али чула је да се праве нови путеви.

У Симферопољу и иначе има много полиције и војника. Стишавање еуфорије од сједињења са Русијом управо је и везано за број полицајаца и војника, као и за прелазак на строже руско законодавство. Па ипак, еуфорија је свакако на Криму још увек присутна. Већина презире украјинску власт, али је и прошла очараност руском влашћу која је вратила Крим.

Јалта / Сергеј Мелихов

Међу разочаранима су, пре свега, ситни тезгароши чије је тезге нова власт уклонила готово на целом полуострву. „Раније смо се договарали са бандитима, а сада се договарамо са бандитима, са новом полицијом и са функционерима из Москве“, каже ми власник једне од ретких тезги које су остале на Проспекту Кирова. „Ово је сада три пута скупље, и у томе је цела разлика“.

„Хвала Богу што код нас није рат“

Отишао сам у предграђе да се сретнем са Рифатом Бекировом, власником ресторана „Кримски дворик“. Ресторан је познат у целом Симферопољу. У њему се углавном окупљају Кримски Татари, и Рифат је један од њих. Частио ме је вечером и испричао да је у почетку био забринут због сједињења са Русијом, а сада му је драго што се све тако одиграло.

Рифат Бекиров, ресторан "Крымский дворик" / Legion Media

„Много тога се променило набоље. Рецимо, направљена је нова школа за децу у рејону где живи много Кримских Татара. Десет година нису могли да је заврше, а Русија је то учинила за годину дана. Школа је опремљена на европском нивоу. Има компјутерске кабинете и спортске сале. Керчански мост се гради, гради се нови терминал аеродрома и нова џамија. Тешко је наћи посао, али зато су пензије повећане. Кримски Татари који имају потврду о депортацији добијају додатак од 500 рубаља (8,4 долара). Све је то урађено за време руске власти. А шта је лоше? Код нас су људи такви – хоће да имају све и одмах. А како да се нешто направи одмах, кад деценијама није ништа рађено?“

Рифат је задовољан и пословањем у новим околностима. „Наравно, у почетку је свим предузетницима било тешко. Требало је поново се регистровати и извадити нове документе, а и закони су нови... Али ипак је сада лакше радити. Раније је пореска контрола могла банути 10 пута у току године. Сада је мање административних притисака“.

Питам га одакле онда потиче мит о великом броју Кримских Татара који су незадовољни својим положајем, а он ми одговара филозофски: „Незадовољних увек има независно од власти. Наш народ је толико тога претрпео да је у принципу неповерљив према сваком државном апарату. Мој деда је раскулачен 1937. године. Имао је овде своју фабрику карамела. И он и баба су депортовани у Средњу Азију. Али сада ја не видим да има тих проблема: плаћај порез, немој кршити руске законе, не пропагирај екстремистичке облике ислама и неће бити никаквих прогона“.

Дубоки породични корени: Кримски Татари живе на земљи предака

Замолих га да ми каже колики је проценат задовољних и незадовољних, бар колико је он могао да примети. А могао је да примети много тога – од лидера Меџлиса (организације која је забрањена у Русији) до Татара који раде у новом руководству градске администрације. Он ми наведе бројке које нисам очекивао: 70 задовољних на 30 незадовољних. (БЛОК За 2017. годину нема резултата социолошких истраживања када је реч о Криму, а судећи по анкети житеља полуострва коју је прошле године спровео фонд „Јавно мњење“, однос задовољних и незадовољних стањем ствари у региону је 78% према 12%, док 10% није одговорило на питање).

Те бројке ћу касније чути много пута на целом Криму, осим у Севастопољу (1.270 км јужно од Москве), у коме чак и људи са проукрајинским ставовима признају да руску власт подржава већина становника овог града. На растанку ми Бекиров рече још нешто што се на Криму може свуда чути, па чак и од људи који нису задовољни новим правилима: „Хвала Богу што код нас није рат“.

„Град среће“

Следећа станица ми је Јалта, једна од највећих бања на Криму и његов заштитни знак. То је „град среће“, како пише на огромном плакату на уласку. Међутим, прљавштине и ђубрета овде има само мало мање него у Симферопољу, путеви су исто тако лоши, а туристичка услуга је и даље совјетска, тј. готово никаква. Чак и куповина намирница после 10 сати увече је огроман проблем, а у целом граду постоје само два ноћна кафе-бара, јер на обали још нису постављени летњи шатори.

Јалта / Сергеј Мелихов

Они који су задовољни и они који нису задовољни сједињењем са Русијом деле се овде строго по врсти посла. Таксисти, на пример, не скривају своје разочарање. Вожња кроз цео град кошта највише 150 рубаља (2,5 долара), и сви возачи који су 2014. године гласали за Русију (а поразговарао сам бар са двадесеторицом), сада негодују због наглог пада зараде и раста цена. „Туриста има као и пре“, каже таксиста Владимир. „Међутим, њихова платежна моћ је готово равна нули. Русија шаље овамо огроман број људи којима боравак плаћају или дотирају фирме. Они у суштини бораве овде бесплатно и ништа не купују. А нама живот директно зависи од тога“.

Јалта / Сергеј Мелихов

Чак и члан „народног покрета устанка Јалте“ Андреј, ветеран рата у Авганистану и један од оних који су 2014. године чували државне зграде и качили на њих руске заставе, признаје док вози такси: „Да, лепо су уредили кеј, хвала им. Али ко ће по њему да се шета? Грађани Русије су нас жестоко обманули. Сви су викали ’Крим је наш, сада ћемо само на Криму да се одмарамо!’, а у ствари одлазе у Турску“. Ја му приметих да су за то криви искључиво становници Крима који седе на златној жили, а не могу да уклоне ђубре и престану са дрским опхођењем према дошљацима (у сфери услуга је то тако на све стране), а он уздахну: „Има и тога... Власт се може променити за један дан, а да би се народ променио потребне су деценије“.

Јалта / Сергеј Мелихов

„Украјину двадесет година није било брига за нас“

Сасвим другачије расположење влада код људи који раде у сферама где је Русија стигла да уложи милијарде рубаља из буџета. (БЛОК По речима министра финансија Крима Ирине Кивико, из федералног буџета је 2016. године издвојено 79,7 милијарди рубаља (1,37 милијарди долара). У 2017. години ће трошкови бити увећани за додатних 12 милијарди рубаља (203 милиона долара)). Бивши пионирски камп „Артек“, који се некада готово није разликовао од стандардног совјетског санаторијума, сада је претворен у врхунски међународни дечији центар светског ранга, са спортским теренима и врло лепо уређеном обалом. Центар прима преко 5.000 деце годишње и у поређењу са територијом која га окружује делује као некакав објекат са друге планете. Елина Луцка, заменица начелника Одељења за васпитачки рад, прима 50.000 рубаља месечно (847 долара) и сва сија од среће. „Путин је диван! Пољубите га у моје име! За три године је направио оно што Украјина није могла за двадесет. Њих није било брига за нас“.

Артек / Сергеј Малгавко/РИА Новости

Ирина Белозјорова, родом из Јалте, петнаест година је радила у градској администрацији и једна је од организатора референдума 2014. године. Она се чак и љути што јој постављам питање о незадовољству руском влашћу. „Незадовољни су они који неће да раде! Или они који су ’завршавали послове’ по разним кабинетима и за мито су у Јалти могли да ураде све што им се прохте. Ево, пре неколико година је овде директно на обали саграђен врло ружан тржни центар који је потпуно затворио поглед на море. Људи су били незадовољни, протестовали су, али нико ништа није могао да уради. Једном локалном бандиту се тако прохтело и сви остали могу да поцркају. А прошле године је тај тржни центар срушен. Сада, са Русијом, овде има много више реда“.

Ирина Белозјорова / Фото: Сергеј Мелихов

О референдуму Ирина прича задржавајући дах. „Ја не памтим у свом животу да је некада било веће одушевљење у граду. Моје другарице и ја смо плакале од среће. Знате, кад год сам за време Украјине држала у рукама руски пасош, увек сам се питала кад ћу ја имати исти такав. Моја ћерка је гривне [украјинску валуту] називала рубљама, иако њу нико није тако учио. Ми смо се једноставно осећали као Руси, и то у свему. А живели смо по туђим законима и имали смо документа на туђем језику“.

Јалта / Сергеј Мелихов

Код куће као у гостима

Севастопољ је крајње одредиште мога путовања. То је у поређењу са остатком Крима друга планета. Све је чисто. Зграде су обновљене и окречене у бело. Кеј је веома чист. Има много добро одевених људи. Омладина се (бар споља гледано) ни по чему не разликује од европске – скејтови, бицикли, скутери, укусна храна...

Атмосфера је као у неком тихом градићу на југу Француске. Али управо од масовних проруских митинга у Севастопољу је почела кримска кампања 2014. године. Њени трагови се овде још увек примећују. Ту и тамо се још увек наиђе на комад импровизоване барикаде, на балкон офарбан као руска тробојка, на прозор са кога виси црвена совјетска застава и Георгијевска трака, на Путинов портрет преко целог зида у стилу заштитника Севастопоља.

Севастопољ / Сергеј Мелихов

„То још није ништа, сада је хистерија прошла“, каже Јуља која ме води кроз град. Она је једна од малобројних становница града која је 2014. године одбила да прими руско држављанство. Сада има само потврду о боравку коју је сваке године дужна да продужи и са којом не може званично да се запосли. „Ја сам себе сматрала и даље се сматрам Украјинком, иако сам рођена у Оренбургу, а у Севастопољу сам живела 39 година“.

Изабрао сам Јуљу да ме води кроз град јер сам тежио потпуној непристрасности. Шетамо се по Тргу адмирала Нахимова, на коме су у пролеће 2014. године проруски настројене снаге окупиле прве одреде самоодбране. И поред тога што је овде сви третирају као „издајницу“, она објективно признаје да после сједињења у граду има више реда, да је снабдевање струјом и водом редовно, што у Украјини није био случај, да су почела реновирања тргова, зграда и путева, и да и иначе није могло бити другог сценарија осим повратка Севастопоља у Русију.

Севастопољ / Сергеј Мелихов

„Овде воле да оптужују Украјину да није обраћала пажњу на Крим, да није схватала његове проблеме. И то је истина. Кијев није обраћао никакву пажњу на Севастопољ, а то је град на Криму који је у највећој мери проруски настројен, и тако је било увек. ’Русијо дођи!’, ’Путине узми нас!’, ’Хоћемо кући!’ – тако је било откако знам за себе“.

Питам је колико овде има таквих „контраша“ као она, а Јуља каже: „Било нас је око хиљаду. Половина је већ сигурно отпутовала. Хиљаду од четиристо хиљада! То је кап у мору. Нимало се нисам зачудила када је почело то ’руско пролеће’“.

Севастопољ / Сергеј Мелихов

Људи којима је битно што су Руси

Потпуно је супротна прича у породици Виктора Јевдокимова, рођеног Московљанина. Он је напустио све у богатој престоници и намерно се преселио на Крим да овде живи и да учествује у његовом развоју. „Да, ја сам тај окупатор“, каже он уз осмех.

Виктор, Ксенија и Дана Јевдокимови / Сергеј Малгавко

Шетамо се по кеју заједно са његовом женом Ксенијом и 11-годишњом ћерком Даном која је недавно добила сестру. У Москви је Ксенија припадала потпуно супротном политичком табору. Радила је као арт-директорка клуба „Сутра“. За време протеста на Болотном тргу 2011. године у том клубу се окупљала антипутинска опозиција (уз Ксенијину дозволу, разуме се).

„Први пут сам путовала у Севастопољ са великим узбуђењем“, прича она. „Код куће су између мене и мужа избијале тешке свађе на тему чији је Крим. А мој муж је руски патриота од главе до пете. Међутим, када сам дошла овамо схватила сам да је Севастопољ заиста у потпуности руски град. Или, како га зову, ’град руских морнара’. У најмању руку је глупо говорити да је његово сједињење са Русијом насилна окупација. Људи су срећни, град је препун фантастичне енергије, и у том сједињењу има неке дражи, колико год то чудно звучало из мојих уста. И морнари су овде лепи“.

Њен муж Виктор је у Москви био успешан лекар, уролог, а у Севастопољу се запослио као келнер и фактички почео живот испочетка. Он потврђује да је за њега веома важна „рускост“, мада је ироничан према претераним изливима патриотизма.

Мој нови живот на Криму: „Атмосфера”

„Уосталом, сада овде и нема неког патриотизма. Све је мирније, прошла је еуфорија, прошло је ишчекивање чуда које сваког часа треба да се догоди и да дође ниоткуда: да плата постане већа, намирнице јефтиније, а улице позлаћене. Сви су већ схватили да задовољство кошта. Цене су као у Москви. У сфери малог бизниса је много тога затворено, што због санкција, што због руских закона. Туриста је сада мање. Многи су у оној еуфорији 2014. године из Русије дошли овамо, пренеразили се и вратили се кући. То је зато што је услуга овде катастрофална. Али грађани Севастопоља су ипак захвални Русији. За многе је овде питање језика било кључно. Овде је украјински језик наметан у школама и у медијима, а људи су целог живота себе доживљавали као Русе и хтели су да говоре само руски. Сада је у целом граду само једна продавница остала са рекламом на украјинском језику: ’Сільпо’. Али и она ради, нико је не дира“.

Породица Јевдокимов планира да у наредних годину дана прода стан у Москви и да том новцу дода уштеђевину, а затим да купи стан у Севастопољу (засада живе у изнајмљеном) и отвори бар који ће туристима бити омиљено место. „Нема тако много ствари које ја умем да радим“, каже у шали Ксенија.

На кеју се полако смркава. Хармоникаш одевен у униформу морнара Црноморске флоте засвира традиционалну руску војну песму „Тамна је ноћ“, а затим „Дан победе“. Тек је март, још је далеко мај када се обележава Дан Победе, али се око хармоникаша окупи неколико старица и сви запеваше са пуним срцем.