TОПЛИЦА – век после

После окончања српско-турских ратова седамдесетих година претпрошлог века, када су се Османлије повукле на простор јужне Србије, новоослобођени крајеви били су готово пусти. Тако ретко настањени били су потпуно незаштићени, од упада шиптарских и мухаџирских банди које су отимале стоку, летину и жене при томе убијајући мушке главе и чинећи разне зулуме. Муслимане из БиХ који су добровољно напустили своја имања не желећи да буду на територији под хришћанском влашћу турци су називали старом арапском речи мухаџир што значи избеглица. Сами мухаџири нису послушали речи Алексе Шантића који је кроз песму упућену њима рекао сву истину од које су бежали.   Остајте овдје… Остајте овдје!…Сунце туђег неба, Неће вас гријат кô што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прађедова. За ову земљу они бјеху диви, Узори свијетли, што је бранит знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше. Кô пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом. Не дајте сузи да јој с ока лети, Врат’те се њојзи у наручју света; Живите зато да можете мријети На њеном пољу гдје вас слава срета! Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвијетна поља куд се туђин креће. Овдје вам свако братску руку стеже – У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света, Остајте овдје!… Сунце туђег неба Неће вас гријат кô што ово грије – Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није...                                                                        Алекса Шантић                  Уместо да послушају срце и остану са својом браћом по крви, отишли су. Сами су тако изабрали, није успела душа да издржи. Променили су им под притиском ђедови веру и тада у њихове животе и душу унели вечни немир. Тај немир увек их је терао на погрешан избор. Зато су уместо да прихвате отворене руке и срце своје православне браће донели одлуку да напусте своја имања. Отоманско царство их насељава у Јужну Србију (сада Македонију) дајући им заједно са затеклим шиптарима улогу првог бедема одбране од Срба. Уместо истине и покушаја да се сретну са својим одразом лакше им је било да се претворе у мухаџирске банде и чине злочине.                           Да би се решио тај горући проблем, кнез Милан Обреновић IV, обнародовао је да ће се сваком насељенику дати земља у сталан посед. И не само то, већ помоћи при куповини пољопривредних алатки, а млађи мушкарци ће бити примљени у граничарску службу. Главна улога тих граничара управо би била да штите државу од упада банди и пљачкаша.                         Ускоро су се почели јављати будући колонисти. Полако је почело организовано насељавање. Долазили су чак из Северне Далмације, Лике, Босанске крајине и нарочито из Црне Горе. Тако и са војводом Пеком Павловићем дође знатан број његових братственика, јер се нису слагали са самовољним и сујетним књазом Николом Петровићем. (1)                       Зато се у наредној деценији, на рубном подручју новоослобођеног дела Србије измешаше динарци из многих српских покрајина, борбени и навикли на недаће. Сада своји на своме, увек спремни да Отаџбину бране оружјем од злотвора из суседне Отоманске империје. Иако врло често склон претераном сумљичењу, кнез Милан имао је поверење у колонисте. Он је  њих прихватио, а они му никада нису заборавили или ускратили захвалност за насељавање. Њихови синови су се школовали у Србији, стигли и до високих државних положаја али свој крај Топлицу, никада нису запоставили. Увек му се изнова враћајући и тиме показујући да се никад не одричу себе и не заборављају своје корене.                     Не може нас зато зачудити што су потомци ових колониста у другом колену били они на које смо тако неизмерно поносни. Управо су они чинили већински део и били онај непобедиви Гвоздени пук из Балканских и Великог рата. То су они див-јунаци што су  српску и  своју славу светом пронели, а своју ратну заставу заслужено овенчали свим српским и савезничким медаљама!                 После Великог рата, на парадама победе испод Тријумфалне капије увек  је дефиловала  и јединица кадроваца која наставља традицију пука „Књаз Михаило“. Марширали су под југословенском заставом али препознатљивим српским соколским кораком. (2) Није застава збунила Французе, знали су они добро ко је ту испред њих.  Зато су Парижани спонтано клицали – Serben, Serben – јер су само Срби били ти који су ратовали на страни савезника. Знали су Французи добро да то нису никакви измишљени Југословени. Да без обзира из ког су дела наше Отаџбине увек су у питању храбри и поносни Срби.                       Војвода Степа, знајући њихове врлине и храброст, одредио је Гвоздени пук као заштитницу Друге српске армије, тешке 1915.године. Време је показало да искусни вук није погрешио,  они ће више него савесно извршити тај сложени задатак. Без обзира на тежину задатка и губитке нису посустали током целе операције планског повлачења српске војске до мора.                         Многи од њих рањени у тим борбама, покушали су  да се домогну свог краја како би избегли заробљеништво. Тако се знатан број искусних ратника нашао поново у Топлици, судба је режирала да разлог томе буде опет невоља. Рањени нису успели да се повуку са својом јединицом , али су свом родном крају били сада можда потребнији него икад.                        Родна груда била је окупирана од стране  Бугара и Аустроугара, који су га поделили и завели своју управу. После периода безнађа, немоћни да се сами одупру злотвору и његовим злочинима сазнаше да се српска војска на Солунском фронту бори за слободу поробљене Отаџбине. Борбени Топличани, одмах схватише Божју промисао и разлог зашто их је Господ оставио на родној груди. Упркос зулума окупатора дигоше главу и почеше одлазити у четнике, настављајући тако поносну и часну традицију српског четовања. Сукобљавали су се тако са окупационом управом, као весници да није све изгубљено. Враћајући народу наду и дајући пример да се не сме покорити окупатору, јер сви су они пролазни а Србија вечна!                          Колико је био магичан значај Топлице, најбоље показује пример капетана Милинка Влаховића, јунака са Мојковца. Као прави Србин и светосавац није се желео предати окупатору. Зато је са једним водом ратних другова одлучио да се пробије до Топлице, знајући де ће тамо сигурно бити борбе са окупаторима и устанака!  „Ко сме, тај може“  – изрека војводе Мишића, још једном се показала исправном одлуком, капетан Влаховић са друговима стиже у Топлицу.                           Превирање у Топлици није остало непознато ни српској врховној команди. Ово на посебном значају добија након ослобођења српског Битоља и могућности да се упркос окупаторске управе, обнове старе четничке везе у делу Јужне Србије. Зато је врховна команда водећи рачуна о свом народу и цивилима донела одлуку да пошаље једног од најискуснијих четовођа, Косту Миловановића-Пећанца. Његово је било  да утврди реално стање и помогне у самоорганизовању народа, када почне офанзива за ослобођење окупиране Отаџбине!                         Приоритетни задатак Пећанца био је да колико је год то могуће више сачува народ од затирања окупационе управе, када почне устанак и разарање непријатељске позадине. Српска војска и официри су одувек знали да су управо и они сами део народа. Знали су да народ који нема војску постаће сигурно слуга и роб, али и војска која нема свој народ постаје или плаћеничка или разбојничка. Пећанац ће сложен задатак извршити, и у рано пролеће 1917.год стићи у Топлицу, француским авионом са Солунског поља, летом изнад непријатељских трупа.                          Коста Миловановић на терену затиче већ самоорганизовано руководство, које предводе млади потпоручник Коста Војиновић и капетан Влаховић. Они су већ увелико покренули широку иницијативу за онемогућавање бугарске управе да изврши насилну регрутацију српских војних обвезника. Осујетивши тако да на Кајмакчалану, ком су oкупатори  претенциозно дали име „Борисов град“, дође до најгорег, пуцања Срба у Србе. Спречивши да се на фронту Срби нађу насупрот своје браће и очева по ослобођењу „Борисов град“ добија своје заслужено име „Капија слободе“,! (3)                          Иако свестан последица жеље за почетком устанка, Пећанац је прихватио заједничку одлуку. Зато помаже да се сама организација устанка спроведе што је квалитетније било могуће. Сам тренутак устанка збио се у тешко време, јер су управо почеле последице антируске „Фебруарске револуције“. Којом је доказани српски заштитник, цар Николај II Романов натеран на абдикацију, а сви успеси Брусиловљеве офанзиве обесмишљени, за даље поражавање непријатеља! Ипак монолитност устаничких редова и муњевити почетни успех, избацио је окупаторе из колотечине.                      Скоро месец дана је окупаторима Србије требало да се саберу и прикупе додатне снаге за удар на устаничку војску. Која је у међувремену већ организовала и функционисање позадинских служби и све институције цивилне власти. Јасно показујући да нису руља, како то злонамерно данас пишу поједини историчари из тадашњих окупаторских земаља. Већ светосавски народ са слободарском традицијом. Народ навикао да се у бунама одмах самоорганизује са цивилном влашћу која функционише. Без елемената безвлашћа, пљачке приватне имовине и терора локалних силеџија толико карактеристичних за западне „демократе“.                        Месец и по дана, улагао је окупатор огромне напоре да војнички сломи устаничке формације које су штитиле ослобођену територију, без икакве могућности за помоћ српске и савезничке војске! Нажалост у томе на крају успевају. После сламања организованог оружаног отпора, знатан део устаника расуо се у мале одреде који су штитили ужу територију, ослањајући се на локално становништво за позадинско снабдевање. Поново показујући да отпор окупатору и робовању код Срба може бити сабијан и смањиван али никад угушен.                           То је  окупаторима био изговор да организују акцију бруталног прогона цивилног становништва, не штедећи никога, ни младо, ни старо! Баш онако како је за злотворе и злочинце карактеристично, а што су Аустроугари и Бугари небројено пута и показали. Ипак, сам легендарни вођа устаника Коста Војиновић, дуго је измицао потерама. Вероватно би у томе истрајао до ослобођења да се није појавио онај кукољ који је одувек највише коштао Србију. Да се није појавио српски издајник, који га је открио Бугарима.                           Искористивши сазнање где се Војиновић налази Бугари су опколили усамљену воденицу, позивајући га на предају. Рањен, Коста Војиновић пружа отпор и задржава потеру до последњег метка.  Последњим метком пресудио је себи, као часни српски официр не желећи да се преда злотвору! Ни мртвог непријатеља злочинци нису имали достојанства да испоштују. Бугарски командант потерног одељења, однео је мртво тело у Прокупље и изложио да га народ види. Надајучи се и проценивши ваљда да ће тако убити у народу вољу за даљим отпором.                            Ипак после неколико дана, прорадило је и у њима нешто људско. Вратили су тело до воденице и достојно га сахранили, поштујући храброст младог четника! Схвативши да веру, храброст и херојско срце Србиново ништа не може да промени. Касније је захвална Топлица неумрлог Косту преселила на главни трг. И поред тога место његове сахране код воденице и данас је често посећено од потомака некадашњих устаника. Они обилазе и тај знамен као још један вечни српски споменик на отпор окупатору.                             Као искусан четник, реалан у процени себе и непријатеља, успео је Пећанац да се са делом свог одреда пробије између непријатељских потера и склони чак у Рашку. Ценећи да ће тамо када почне српска офанзива моћи да врши диверзије у окупаторској позадини, и прекида дотур муниције и хране за њихову војску на фронту. Долазак српске војске сачекаће са малом формацијом, која је ипак сачувала 300 пушака и 600 килограма експлозива, из залиха устаничке војске, за нови устанак! У самој Топлици, бројне устаничке групе сачекаће ослободиоце, одмах се укључујући у даљи  прогон окупатора.                           Сам устанак је последично имао огромне људске жртве, али успео је у једном, одустао је окупатор од регрутације Срба, видећи да радије бирају смрт, него ли издају себе и своје слободе! И данас век после, упркос вишедеценијскиих бруталних покушаја преумљивања Срба западни креатори света нису успели да измене душе светосаваца. Морали су да се суоче са стварношћу и истином која им каже: док је Србије биће и Топлице, док је Топлице, биће и Војиновића, пуна их је Србија буде ли требало! sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B5%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Српски „СОКОЛСКИ КОРАК“ уведен је 1908 године заједно са променом боје униформе из плаве у СНБ незванично после руског и пруског марширног корака се матра најтежим www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/rts-2/2511922/kajmakcalan—kapija-slobode-1-deo.html