Иринеј: Изгледа да у нашем окружењу сметамо не само ми, него и наше светиње
О руском учешћу у декорисању Храма Светог Саве
Патријарх српски Иринеј: Недавно је делегација на челу са митрополитом Амфилохијем била да погледа понуђене радове. Они су били врло одушевљени понуђеним иконама које треба да украсе Храм Светога Саве. По њиховом мишљењу, то раде веома стручни људи. Ми верујемо да то раде на један најбољи начин како се ради мозаик. Одушевљени су многим ликовима, одушевљени су и техником и начинима како се они граде. Ми са великим нестрпљењем очекујемо да их видимо у Храму Светога Саве. Како се планира, почетком априла предстоји постављање мозаика на зидове Храма.
О односима између Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве
Наши односи нису од јуче. Наши односи су веома стари. Сви припадамо православљу, једној православној цркви. Ми смо једнокрвни народ словенски. А прве блиске везе и односи наших народа потичу од Светога Саве, јер се Свети Сава замонашио у руском манастиру. И од тада кроз читаву нашу историју те везе постоје и јачају. А надамо се да ће са живописањем Храма Светога Саве те везе бити још дубље и чвршће и да ће то бити основа нашег не само пријатељства, већ братства наших народа.
Ми живимо сад у времену где се наш однос са Русијом критикује од многих. Али ми им одговарамо: ми никада нисмо ратовали против Руса, ни Руси против Срба. Руси су нам увек били нада и ослонац. Поготово онда када се требало ослободити турског ропства. Било је момената у историји наших односа, када Руси можда нису увек могли помоћи. Али нам Руси никада нису одмагали. Него су нам помагали колико су могли, колико су имали прилике. Од наших западних пријатеља смо доживели да нас бомбардују.
О сусрету патријарха московског Кирила и папе Фрање
Путеви црквених поглавара укрштају се на аеродрому
То је врло велики догађај. Сусрет патријарха једне моћне цркве са папом римским, који себе назива епископом римским, био је од великог значаја. Не само за Русију, него за читав православни свет. Ми тај сусрет поздрављамо. Мада, код нас постоје такозвани Зилоти који све критикују, па и ово. Ту виде некакав однос који ми не видимо и који не постоји. Али то је врло важно. То је први сусрет једног патријарха изван Цариграда са римским епископом у веома критичном времену. У времену када многи народи, поготово на Истоку, страдају. А то су хришћански народи. Где се спроводи један плански геноцид над хришћанским народом. Сматрамо да је то једна одлична прилика да се о том проблему позабаве две моћне цркве, Руска православна и Римокатоличка. То је нешто што је потребно нашем времену.
О страдању Српске православне цркве за време ратова 90-их година
Нажалост, наш је народ много пострадао од 1991. до 1995. године. Та страдања су веома велика, разорна. Страдали су и народи и религиозни објекти. Изгледа да у нашем окружењу не само да сметамо ми, као народ православни, него им сметају и наше велике светиње, цркве и манастири. Па су подједнако атаковали и на народ и на светиње тога народа.
Само у области Босне и Херцеговине и Републике Хрватске од 1991. до 1999. године страдало је 579 цркава. Да не говоримо о домаћинствима, о породицама које су не само прогнане из многих крајева, него су још порушени њихови домови и, нажалост, и њихови трагови. Порушена су и гробља. И то се нарочито односи на Косово и Метохију, где је прогнан народ, домови су спаљени или узурпирани. И где се уништавају њихови духовни и историјски корени, а то су њихова гробља. Готово нема ниједно гробље на Косову и Метохији да није уништено.
Патријарх Иринеј: Када нам Руси нису помагали, нису нам ни одмагали
Хвала богу, Срби то нису чинили. У Косовској Митровици постоји велико муслиманско гробље. Ниједан споменик тамо није порушен. Свест једнога народа је да поштује мртве, јер мртви нису непријатељи.
Укупно у Босни, Хрватској, на Косову и Метохији уништено је или унакажено 687 цркава и манастира. Никада у својој историји нисмо тако пострадали као у 21. веку, веку демократије, просвете, културе, неког духовног напретка. А оно што је трагично јесте то да је страдање дошло и од хришћана.
О Косову и Метохији
Наше је да опстанемо у садашњим границама, наравно, да Косово сачувамо по сваку цену. Јер Србија без Косова и Метохије – то вам је као човек без срца. Наша историја је почела на Косову и Метохији, наша култура је почела на Косову и Метохији, наше највеће светиње су на Косову и Метохији. То је земља коју смо бранили од Косова поља 1389. године, проливали крв, али са вером и надом очекивали да ће доћи време да поново засијају зраци слободе. Зато су и опстајали. Мада је било много сеоба и бекстава са Косова. У последње време, на жалост, те сеобе су биле велике. Броз је после рата забранио повратак преко 200.000 прогнаним у окупацији под Италијанима, Немцима и Шиптарима. Ту је трагедија данашњег времена. А после тих догађаја су дошле нове сеобе. Око 250.000 је прогнано 1994. године. То је најновија и највећа трагедија нашег народа. Трагедија је врло велика, страдање је врло велико. Ваљда нас Бог неће оставити. Надамо се да ће нам руски братски народ помоћи својим утицајем да задржимо и косовске светиње и само Косово.