НЕ-ЗАПАДНИ СВЕТ ПРЕУЗИМА ИНИЦИЈАТИВУ

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ Балкански пут постаје једна од главних артерија из Грчке према Европи. Зато је важно да је и Србија била део самита у Пекингу Недавни светски самит у Пекингу о новом пројекту Један појас, један пут, или популарно названим Нови пут свиле, је пре свега још једна потврда да такозвани не-западни свет преузима глобалну иницијативу. Док се Запад бави бесмисленим аферама, детињастим лажима, оговарањима и обманама у прикривању немоћи у решавању проблема, онај други, не-западни део света не губи време. Запад постаје све маргинализованији. То је део суштинских промена у савременом свету, чије последице се још увек не могу до краја сагледати. Нови пут свиле је симбол стратешких померања. Уместо да иде усусрет неизбежним догађајима и постане део креатора нових односа у свету Запад је, загњурен у избледелу слику самоуверености и сталну инфантилну љутњу на друге, изабрао да потпуно игнорише историјски скуп у кинеској престоници. На скупу у Пекингу учествовали су шефови 29 држава и њихових влада. У западним медијима биле су ретке вести да се тај скуп уопште и одржава, а они који су томе дали простора пре свега су се бавили критикама и његовим омаловажавањем, и то искључиво позивајући се на неименоване „дипломатске изворе“. „ЕУ ОДБАЦИЛА КИНЕСКЕ ИДЕЈЕ И ПРОЈЕКАТ“ А реч је о највећем инфраструктурном и развојном пројекту у светској историји, вредном око 900 милијарди долара, у коме учествују земље које дају 65 одсто светске популације. Америка је предводила игнорисање скупа у Пекингу, а онда и верна пратиља, бриселска бирократија. Лондонски Гардијан тврди да је „ЕУ одбацила кинеске идеје и пројекат“ и да је одбила да потпише завршни споразум мада није јасно ко је то учинио и одлучио. Јер на скупу су на највишем нивоу биле заступљене чланице ЕУ Грчка, Мађарска и Италија, које су представљали председници влада, а своје представнике су послале и Белгија, Естонија, Немачка и Шпанија. То одбијање се приписује Европској комисији, која формално има статус правног лица, али она није Европска унија, утолико пре што су неке чланице прихватиле споразум. Према тим неименованим изворима, Брисел је одбацио пројекат јер у њему наводно нема обавеза социјалне и одрживости животне средине. И, тврди, није транспарентан. У преводу: ЕУ одбија јер носиоци највеће светске инвестиције немају намеру да полажу рачуне Бриселу. Уз те земље чланице, занимљив је и положај Велике Британије, која је још увек и биће до 19. марта 2019. године чланица ЕУ. Велика Британија је подржала пројекат Један појас, један пут, и у Пекингу је њен министар финансија потписао финансијски део споразума а друге делове није јер наводно Британија у њима није учествовала мада их је званично подржала. У Кини није била британски премијер Тереза Меј због скорих избора и кампање, али је био други човек британске владе, што је статус министра финансија. Чак се у званичним круговима незванично тврди да је Британија иза сцене са Кинезима и другима и учествовала у целом пројекту, идејама и решењима. Важан сигнал. Иза ароганције Запада крије се уствари велика забринутост. Пројекат новог пута свиле јесте изворно економско-трговачки, и у тој функцији је његова комплетна инфраструктура, али економско повезивање и умрежавање заједничких економских интереса неминовно са собом носе и политичку сарадњу, какву такву. А из економско-политичке сарадње и успостављања заједничких интереса неизбежно настаје и безбедносна сарадња и на њој базирана инфаструктура. Њену базу ће свакако чинити безбедносни потенцијали Кине и Русије, две од три светске силе. У свом потенцијалу пројекат би могао бити једна од окосница новог светског поретка. Уз ту забринутост, страх Запада је још шири. Наиме, без обзира на сукобе, ратове и несугласице, још увек глобална економија функционише унутар финансијског система чији је Запад креатор и контролор. Све светске паре се на крају, на овај или онај начин, обрћу на берзама у Њујорку и Лондону јер је такав систем. Али Кина и Русија већ увелико раде на развоју једног другачијег финансијског система и, уз тако моћну инвестициону потпору какав је пројекат Један појас, један пут тај нови финансијски систем је једноставно неизбежан. Запад и пре свега Америка са својим доларом тако губе контролу над глобалним финансијским токовима и одатле и забринутост и покушај бојкота великог пројекта. ЈЕДАН ДРУГИ СВЕТ КРЕЋЕ У СВОЈУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ Западна пропаганда покушава да дезавуише скуп у Пекингу инсистирањем како ипак Индија, друга по величини земља на свету, не учествује. Уствари, Индија је учествовала на нивоу експерата, али председник владе није отишао у Пекинг. Чак се и тврди да је то захваљујући притиску Америке на Индију. Мало је, међутим, вероватно да је то баш под притиском Америке, него за то постоје унутрашњи разлози. Пут свиле, према плану, пролази кроз две за Индију спорне територије – једна припада Кини, а друга Пакистану – и тај је део кинеско-пакистанске границе. Сугерише се такође да је Индија бојкотовала скуп, забринута због кинеског присуства у Индијском океану. Тачно је да Америка одавно покушава да оживи и чак интензивира нетрпељивост у региону и ривалитет између Кине и Индије, али две земље сарађују унутар БРИКС, па се, утисак је, у овом случају мало претерује. И, наравно, ту је стални проблем Пакистана, Индија настоји да избегне да буде виђена на истом месту са Пакистаном. Такође, Кина се оптужује да је пројекат у функцији њених империјалних амбиција. То је, разуме се, потпуно непознавање историје и природе Кине, земље која је одавно иживела и напустила империјалне амбиције. Реч је, међутим, о томе да ни Кина ни друге земље у развоју са високом стопом раста не желе више да буду само извор готовог новца за Запад, него део светског економског система, у којем ће имати свој сразмеран удео и да активно изграђују економски напредак, а не да чекају наређење и идеје надмених банкара са западних берзи и корумпираних политичара као њихових адвоката. Истовремено, међутим – што је међу озбиљним бригама Запада – Један појас, један пут је први поуздан наговештај да Кина излази на међународну сцену да је Кинески зид само њена територијална граница, али не више и зид. То је тектонска промена. Утолико пре што је пројекат новог пута свиле један нови облик глобализације, како је то наговестио и сам кинески лидер, сасвим другачији од онога досадашњег, чије неуспехе већ одавно видимо. Западне земље које су аутори те досадашње глобализације напуштају тај концепт и у току је процес деглобализације, а сада један други део света креће у своју глобализацију. Није само реч о Средњој Азији, као у извесном смислу природној зони утицаја Кине, него су ту сада и Африка, и Европа, и Блиски исток. Кина је у Африци као највећи инвеститор, кредитор и трговински партнер одавно присутна, Кинези у Џибутију већ граде своју прву афричку војну базу, па ће нови пројекат иза кога не стоји само Кина него и Русија највећу новину у сфери утицаја, посебну важност имати за Европу и Блиски исток. Европљани су до сада углавном само тражили кинеске паре, али сада је ситуација другачија. У Европи ће необично велики значаја пројекат имати за Централну Европу и Балкан. Балкански пут постаје једна једна од главних артерија која креће из Грчке према Европи. Зато је веома важно да је и Србија била део самита у Пекингу. И та важност нема никакве везе са русофилством или склоношћу ка Кинезима или Американцима и Бриселу, јер овде је реч о видљивој будућности савременог света и препознавању те будућности. То ће, међутим, на Балкану створити нове димензије геополитичких утакмица, што је изгледа неизбежан део политичке историје Балкана и, наравно, Србије, подручја којег геополитичке игре не могу да мимоиђу. У таквим околностима неопходно је зато учити се на претходним искуствима и, што је још важније, уважавати та искуства. www.standard.rs/