Последњи крик лешинара либералног фашизма Бернара Анрија Левија

ПОДСТРЕКАЧ НА ДЕСЕТАК РАТОВА ПОЗВАО ФРАНЦУЗЕ НА „УСТАНАК ПРОТИВ НАЦИОНАЛНОГ ФРОНТА” Посебан је цинизам што се Леви усуђује да оптужи Нацфронт за националну издају и дефетизам. Јер, по њему се „суверенитет” Француске манифестује у агресији на Либију и у покушају свргавања Асада у Сирији. Карактеристично је да чак и после терористичких напада у Паризу он ниједном речју не спомиње рат са Исламском државом Један од најкрвавијих филозофа у историји је уверен да је Оланд је послао француске пилоте да сруше Башара Асада. Леви чак прижељкује да нова мета француске авијације „сутра – никад се не зна – (постану) Путин и његове провокације”. То јест „нови филозоф” рачуна да увуче Француску у рат са Русијом и оптужује Ле Пен што се противи том лудилу Данас су у Француској супротстављене две странке – странка националне независности и величине (која традиционално значи усмерење ка заоставштини француско-руске алијансе) и странка националне издаје и предаје светској камарили од Вашингтона до Брисела и Берлина, која је, наравно, странка непријатељства према Русији и пријатељства са свим руским непријатељима, било да је то Турска или Исламска држава          Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ          НИШТА тако директно не указује на озбиљност политичке револуције у Француској, која постепено води ка власти Национални фронт, колико хистерична колумна „Устанак против Нацфронта”.          У њој у боде очи патетика неприлична теми: „спасити Републику”, „Француску желе да баце на колена” – а у питању су били само регионални избори, на којима се бирају савети, одговорни за образовање и културу.          Још карактеристичнија је пијачна грубост, према којој текст јељцинских новина „Не дај Боже!” из 1996. године изгледа као врх политичке коректности: „Одвратна партија лоповске камариле”, „зар морамо да живимо са том заразом?”.          Све ово мало подсећа на цивилизовани демократски процес.          Међутим, придржавати се демократских принципа у односима са Националним фронтом се обично сматра лошим маниром.          Представници политичког мејнстрима сматрају неопходним да при првом помену Марин Ле Пен, почну да бљују либералну пену из уста.          Ако је против Жан-Мари Ле Пена то још и могуће разумети – овај моћни старац и сам не штеди никога – онда је такво понашање према његовој ћерки неприхватљиво.          Марин Ле Пен, је, можда, најдемократскији и најуздржанији политичар модерне Француске. Она се свиђа бирачима јер говори оно што мисли и, још више, јер мисли оно што говори. Другу особину је јасно испољила, не штедећи ни свог оца, када је његова одвратна антисемитска реторика почела до штети странци.          Оснивач странке је био демонстартивно искључен и то је нашло одјека у срцима бирача – рејтинг Фронта је порастао. А то, наравно, говори и да је за француско друштво политичка коректност важнија од породичних вредности…          Промишљеност Ле Пен је, међутим, несумњива. Фактички једини аргументи које против ње користи Леви су – аргументи прошлости.          Наводно, нацфронтовци су – наследници колаборациониста и ОАС-а, који су покушали да убију генерала де Гола због предаје Алжира. Они су непријатељи Републике, криптомонархисти и неонацисти…          Све ово махање старим ћебадима нам је добро познато – у Русији су такође националисте покушавали да окаче о реп Хитлеру и Власову – што је крајње слаб политички потез.          Марин Ле Пен, уз коју стоји њена млада рођака Марион Марешал, оличава нову Француску.          Она говори у име генерација Француза који су рођени да би бајку учинили још лепшом, живели у обећаној земљи и хранили се нектаром, а уместо тога, нашли су се без посла и у бесперспективној земљи претвореној у прљави базар, двоструко лишеној суверенитета – од стране Вашингтона и од стране Брисела, иза којих се назире Берлин.          Свему овоме они говоре „не” устима Марин Ле Пен, која жели да земљи врати суверенитет – и економски, и спољнополитички, и миграционо-културни.          Посебан цинизам је што се Бернар Анри Леви усуђује да оптужи Нацфронт за националну издају и дефетизам.          По њему се „суверенитет” Француске манифестује у агресији на Либију и у покушају свргавања Асада у Сирији. Карактеристично је да чак и после терористичких напада у Паризу он ниједном речју не спомиње рат са Исламском државом. По Левијевом мишљењу, Оланд је послао француске пилоте да сруше Башара Асада.          Ево, на крају, и његовог најотворенијег признања.          Сагласно Левију, нова мета агресије могу постати „сутра – никад се не зна – Путин и његове провокације”.          То јест „нови филозоф” рачуна да увуче Француску у рат са Русијом и оптужује Ле Пен што се противи том лудилу. Чак је чудно зашто Леви није написао ништа о петој колони.          Признање је толико значајно да би требало да нас принуди да се према њему односимо потпуно озбиљно.          Овде се морамо подсетити, ко је заправо тај Бернар Анри Леви.          После смрти свог ментора, Андре Глуксмана, Леви је постао париски “папа либералних лакрдијаша” – краљ свих присталица политичке коректности, мултикултуралности и либералног интервенционизма. Овај човек се с правом може сматрати једним од најкрвавијих филозофа у историји, будући да је лично умешан у избијање десетак ратова и геноцида.          1993. – у подстицање америчке интервенције против Срба у Босни.          1995-1999. – гласна подршка “борцима за слободу Ичкерије” (Чеченије) и позив западним земљама да званично признају режим банде Масхадов-Басајев.          1999. – подршка терористичкој албанској “ОВК” и агитација за НАТО агресију против Србије.          2008.– Леви је био најбољи пријатељ Сакашвилија и заговорник рата у Осетији.          Почиње “Арапско пролеће” – и лешинар револуције је поново тамо. Подстиче на инвазију западне коалиције у Либији, пише патетичне поруке “Спасите Алеп!”, што покреће крвави замајац у Сирији.          Кијев, Мајдан – “филозоф” са подијума позива на отпор Путину и не бирајући средства подиже револуцију.          И апотеоза – фебруар 2015. године, Краматорск – Бернар Анри Леви се, заједно са Петром Порошенком нагиње преко карте гранатиране Горловке – два лидера дискутју о томе где усмерити ватру, како би било што више дечјих тела.          Отелотворење либералног фашизма – Бернард Анри Леви -доказао је целом свету да никаквог мира и никакве слободе од западног левог либерализма не треба очекивати.          И сада, када овај лик, потврђујући своју мрачну репутацију у пракси, гласно жали што Марин Ле Пен може спречити покретање рата против Русије, онда се праме томе треба озбиљно односити.          Највероватније, то значи да он и његове колеге желе да започну рат и да Ле Пен представља за њих значајну опасност, што их тера на овако хистерично-нарикачки тон.          Победа у другом кругу регионалних избора, извела  би Национални фронт из политичког гета. Гласачи су већ почели да третирају лепеновце као странку за коју је исправно гласати. Врло је вероватан прелазак десних републиканаца – голиста ка лепеновцима.          И управо зато Леви тако очајнички користи дух Де Гола, покушавајући да оживи бившу мржњу “голиста” према “вишистима” или “оасовцима”.          Али, за сада, најактуелнија у голистичкој баштини је жеља за независношћу од САД и НАТО-а, и идеја “Европе домовине”, то јест управо оно што тако жестоко поричу Леви и њему слични.          Објективно, прави наследник де Гола је Марин Ле Пен. И тонометар гадости модерне Француске – “Шарли Ебдо” то није пропустио да примети.          Дивим се броју тог листа који је објављен након терористичких напада у Паризу.          Било је занимљиво – како ће их исмевати после гнусних карикатура несреће нашег авиона на Синају. Цртежи о Паризу су били више него досадни, представљајући варијацију песме о зечевима и трин-трави.          Зато је невероватним отровом и мржњом натопљена карикатура Марин Ле Пен и… генерала де Гола, који је одједном постао мета подсмеха. Јер, деголовска идеја независности и лепеновска политика за француске левичаре су – главни непријатељи, без обзира на то колико Леви себе покушавао да представи као браниоца голизма.          Данас су у Француској супротстављене две странке – странка националне независности и величине (која традиционално значи усмерење ка заоставштини француско-руске алијансе) и странка националне издаје и предаје светској камарили од Вашингтона до Брисела и Берлина, која је, наравно, странка непријатељства према Русији и пријатељства са свим руским непријатељима, било да је то Турска или Исламска држава.          Језгро прве странке је “Национални фронт”, под чијом заставом се постепено окупљају сви Французи, који нису заборавили шта је то национално достојанство.          Глас друге странке, станке националног понижења, ионако шаролике и подељене, је Бернар Анри Леви. И судећи по томе, какви крици излазе из кљуна овог политичког лешинара, ствари у овој странци не стоје најбоље.          Превео: Срђан Ђорђевић извор: http://fakti.org/rossiya/medija-menju/poslednji-krik-lesinara-liberalnog-fasizma-bernara-anrija-levija