Pančić: Nepodnošljivo lepa 2020, zrela za brzi zaborav

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Šta god da smo pre 365 dana očekivali od godine 2020., to nismo dobili, jer ono jedino što smo od nje dobili, a nije da smo tražili, nikome nije bilo potrebno. Sada, nakon svega, od 2020. očekujemo još samo jedno, a to su tri stvari: da se mirno završi, da se više nikada ne vrati i da je što pre zaboravimo.

Skromna su to očekivanja, pa će zato valjda i biti ispunjena. A počelo je, kada je Srbija u pitanju, na onaj način na koji nam počinju sve godine otkad je zavladalo ovo Zlatno doba, kroz koje tumaramo kao guske u magli, pošto se uglavnom ništa ne vidi od dimnih bombi režimske propagande, potemkinovskih veštačkih rajeva i minhauzenovskih obećanja.

Godina 2020. je, dakle, trebalo da bude još jedna godina u kojoj Srbija ostvaruje rekordni privredni rast na kojem joj svi zavide, a naročito indisponirani susedi, koracima od sedam milja se približava Evropskoj uniji istovremeno ostajući u čvrstom bratstvu sa Rusijom i Kinom, a sveopšti procvat svega se preliva u ogroman međunarodni ugled zemlje, a naročito njenog prvog čoveka, privatno inače skromnog momka kojem je jako neprijatno zbog tolikog publiciteta, ali šta da radi kad je toliko voljen i neophodan?

A negde unutar, tačnije u sredini svega toga, trebalo je smestiti i još jedne male, rutinske izbore, izborčiće takoreći, na kojim će postojeće stanje stvari biti verifikovano i produženo, jer čemu prekidati nešto što nam tako dobro ide?

A onda je došla pandemija novog korona virusa. Ceo svet se gotovo zaustavio, a hrabra Srbija je i tu rešila da nadsveti svet, suprotstavljajući se virusu prvo njegovim ignorisanjem i ismevanjem, a onda – kad se ovaj nije prepao i odustao od nasrtanja na njene granice - zapadanjem u nešto između histerije i panike, što je rezultiralo zaključavanjem cele zemlje, a naročito njenih starijih stanovnika.

Blog o pandemiji COVID-a 19

Mapa širenja korona virusa

Preporuke za život u vrijeme pandemije

A kad smo jednom uterani u kuće i naterani da se osećamo krivim zbog same pomisli da bismo tu i tamo i da izađemo na vazduh i, ne daj bože, među ljude, svi smo još i dodatno kažnjeni svakodnevnim izlivima suzne brige prvog čoveka države, koji su se nekako redovno pretvarali u bizarne performanse samoveličanja i samosažaljevanja u isto vreme.

I taman kad smo pomislili da, u svetu ispalom iz zgloba, ništa neće moći da bude kao što je bilo i kao što je planirano, Vučić i ekipa su ipak dokazali da se drže svojih prioriteta, kolika god da je cena – koju ionako plaćaju drugi.

Dobili smo, dakle, pandemijske parlamentarne izbore, na kojima nije bilo opozicije (jer opozicija nije smislila ništa pametnije nego da se uvredi i povuče u svoju sobu, kao besna tinejdžerka koja se zaključa i odbije da siđe u trpezariju na ručak), ali i bez odsustva opozicije nije bilo nikakvih elemenata društvene normalnosti, demokratičnosti, pluralizma.

Dakle, suštinski nenormalno postojeće stanje je verifikovano u ultra-nenormalnim okolnostima, nakon čega smo svi nastavili da se pravimo ili kako se nije dogodilo ništa (opozicija i tzv. kritička javnost) ili da se nije dogodilo ništa čudno, nego je, naprotiv, Srbija ovako dodatno očišćena od oponirajućih glasova još lepša nego što je bila do tada, a već je bila nepodnošljivo lepa.

Tako da su sada, u nedostatku parlamentarne opozicije i medijsko-političkog pluralizma u mejnstrimu, glumci i karikaturisti postali glavni državni neprijatelji. Nije nečega ovakvog bilo ni u „Jeseni patrijarha“ ni u „Kralju Ibiju“, ali ko kaže da našem samodršcu i njegovoj ekipi granice mašte određuju tamo neke zastarele literarne parabole?

Kako god bilo, kad je izborna i postizborna purifikacija zemlje obavljena, proglašen je i kraj pauze za koronu, pa nam se ova vratila s inflatornim bujanjem, i od tada nas ne napušta. U takvim okolnostima ne može biti ničega ni nalik normalnom životu, a to našoj vrhuški jako prija, jer je ona nabaždarena na svako moguće vanredno stanje: u njemu pliva kao riba u vodi.

Rezultat tog plivanja, u ovom trenutku, osim faktičkog kraja političkog pluralizma, osim kolapsa zdravstvenog sistema i osim totalne dekadencije javnog prostora i javnog jezika, jeste i „pauza“ u evrointegracijama, jer ni jedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom nije otvoreno.

I u tom stanju nepodnošljive, samoiskrivljene lepote Srbija ulazi u 2021. Sve lepe želje su legitimne, iako možda ne bi bilo loše biti skroman, ali čvrst. Za početak bi bilo dovoljno kada 2021. ni po čemu ne bi ličila na 2020. I pri tome nikako ne mislimo samo na koronu.