Most: Koliko je ratnih zločinaca našlo utočište u Srbiji?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kako je Srbija postala utočište za ljude koji su u Bosni i Hercegovini optuženi za ratne zločine. Sagovornici su bili Nataša Kandić, koordinatorka Koalicije za osnivanje REKOM-a, Regionalne komisije za ratne zločine, i pozorišni reditelj Dino Mustafić, aktivista te koalicije iz Bosne i Hercegovine.

Bilo je reči o tome kako vlast optuženima za ratne zločine obezbeđuje državljanstvo Srbije tako da ne mogu biti izručeni kada pravosuđe Bosne i Hercegovine traži njihovo izučenje, kako Duško Kornjača, koji je optužen za zločine protiv čovečnosti, živi kao ugledni lekar u Novom Sadu, ko je pomogao penzionisanom generalu Vojske Republike Srpske Milomiru Savčiću, optuženom za genocid u Srebrenici, da nestane iz Banjaluke nakon što mu je Sud Bosne i Hercegovine odredio pritvor i kako je bivši general Novak Đukić pobegao u Srbiji nakon što je u Bosni i Hercegovini pravosnažno osuđen na 20 godina zbog masakra na Tuzlanskoj kapiji kada je ubijen 71 civil.

Razgovaralo se i o tome da li se pravosuđe u Srbiji drugačije odnosilo prema optuženim za ratne zločine pre dolaska Vučića na vlast, kako su osumnjičeni ratni zločinci česti gosti u režimskim medijima u Srbiji, posebno na televizijama Happy i Pink, kao o tome kako se takvom politikom vlasti u Srbiji ponižavaju žrtve zločina.

Omer Karabeg: Pitanje zaštite koju ratnim zločincima pruža vlast u Srbiji ponovo je aktuelizovano kada je nedavno sarajevski novinar Avdo Avdić pronašao u Novom Sadu Duška Kornjaču za kojim je Sud Bosne i Hercegovine raspisao Interpolovu poternicu zbog ratnih zločina u Čajniču. On tamo radi kao lekar i živi kao ugledni građanin. Kornjača nije jedini takav slučaj. Ima ih više. Da li se zna koliko je ljudi, optuženih ili osuđenih za ratne zločine u Bosni i Hercegovini, našlo utočište u Srbiji?

Nataša Kandić: Teško je prikupiti sve podatke jer nije samo u pitanju Bosna i Hercegovina. Ovde su dobili utočište i oni protiv kojih se i u Hrvatsko i na Kosovu vode postupci za ratne zločine. Sigurno je da ih je oko 100, ali teško ih je imenom i prezimenom sve nabrojati. Osim toga, prošlo je mnogo vremena, mnogi su se integrisali u lokalne zajednice tako da se oni manje-više u Srbiji osećaju vrlo sigurno. O njihovim zločinima se čuje tek kad se pomenu u nekoj presudi Haškog tribunala.

Ali ovo što je uradio novinar Avdić vrlo je značajno. Podaci koje je Avdić saopštio uznemirili su političare i uspavanu javnost. Deo javnosti na Tviteru bio je ozbiljno uznemiren saznanjem da se u Srbiji prihvataju i skrivaju ljudi koji bi trebalo da budu procesuirani, a ne da mirno i udobno žive i ne brinu o tome da bi mogli odgovarati zbog toga što su učestvovali u teškom kršenju ljudskih prava.

Omer Karabeg: Kako se u Sarajevu gleda na činjenicu da Srbija daje utočište ratnim zločincima?

Dino Mustafić: Moram reći da je poprilično deprimirajuće kada znate da je u susjednoj državi dobio utočiste veliki broj odbjeglih za kojim traga bosanskohercegovačko pravosuđe i protiv kojih su podignute optužnice. Zbog toga ćemo, nažalost, našem potomstvu ostaviti u nasljeđe svijet ubojica.

U komšiluku, u haustoru, na stepeništu, na pijaci, u kafiću nikad ne znate da li su neki od ljudi koje srećete okrvavili ruke u jednom od najsvirepijih i najokrutnijih ratova u istoriji savremenog svijeta kakvi su bili ratovi na Balkanu dvedesetih.

Duško Kornjača i Naser Orić

Omer Karabeg: Za Kornjačom je raspisana Interpolova poternica i srpska policija bi trebalo da ga uhapsi. Kad je Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije postavljeno pitanje zašto nisu uhapsili Kornjaču, oni su odgovorili - a zašto policija Bosne i Hercegovine nije uhapsila Nasera Orića za kojim je Srbija raspisala poternicu. Da li su ta dva slučaja ista?

Nataša Kandić: I protiv jednog i protiv drugog je izdata međunarodna poternica. U tom smislu postoji sličnost između ta dva slučaja. Ali kada je reč o tome šta je ko učinio, vrlo je dokumentovano ono što je učinio Duško Kornjača, dok je sud oslobodio Nasera Orića zato što nisu nađeni elementi krivične odgovornosti. Jedan je bio pred sudom, a drugi se skriva od pravde.

Pošto Duško Kornjača ima državljanstvo Srbije, ustav zabranjuje njegovo izručenje, ali njemu bi se moglo suditi u Srbiji. Ali ne u ovakvoj Srbiji. Da je to ona Srbija iz vremena nakon pada Miloševića, verovatno bi bio započet neki postupak na osnovu dokaza koje je prikupilo Tužilaštvo Bosne i Hercegovine. Moglo bi se očekivati da će biti suđenja. Ali Srbija je napustila put kojim je krenula posle 2000. godine.

Današnje Tužilaštvo za ratne zločine ne postupa u skladu sa činjenicama i dokazima, ono je pre svega patriotska institucija. U tome je problem. Dušku Kornjači može da se sudi, ali današnja Srbija to neće da radi.

Nije pokrenut postupak ni protiv Tomislava Kovača, bivšeg ratnog ministra policije Republike Srpske optuženog za genocid u Srebrenici, ni protiv brojnih oficira JNA, Vojske Jugoslavije i policijskih jedinica o čijoj krivičnoj odgovornosti ima dovoljno dokaza utvrđenih u postupcima pred Haškim tribunalom. Srbija je izgubila svoj put kojim je krenula nakon pada Slobodana Miloševića.

Dino Mustafić: Naser Orić nije bježao od organa gonjenja nego je izašao pred sud. Imao je sudski proces. Ustalom, on je oslobođen i u Hagu.

Ovdje je riječ o političkoj demagogiji, o traženju etničkog balansa u ratnim zločinima. Na legalan zahtjev bosanskohercegovačkoga pravosuđa ministar policije Vulin odgovara - a zašto Bosna i Hercegovina ne isporuči Nasera Orića.

Odnosi između država na Balkanu vrlo su se pogoršali u zadnjoj dekadi. Imamo promjenu narativa prema ratovima iz devedesetih. Štampaju se memoari haških osuđenika u kojima se falsifikuje i do nepodnošljivosti relativizira istina. To puno govori o karakteru aktuelnoga režima u Srbiji. Ali, ne samo u Srbiji.

Predsjednik Hrvatske Zoran Milanović takođe odlikuje oficire u najmanju ruku kontroverznih biografija, čak i one za koje postoje evidentni dokazi da su činili zlodjela u devedesetim godinama.

Nestanak generala

Omer Karabeg: Zanimljiv je slučaj penzionisanog generala Vojske Republike Srpske Milomira Savčića koji je optužen za učestvovanje u genocidu u Srebrenici. Nedavno je sud u Bosni i Hercegovini izdao nalog za njegov pritvor. Kad je policija došla da ga uhapsi, nije mogla da ga nađe. Nestao je. Mada granična policija tvrdi da Savčić nije ušao u Srbiju, postoje spekulacije da je on u Srbiju prebačen helikopterom.

Nataša Kandić: Potpuno je jasno da je on dobio institucionalnu podršku da napusti Bosnu i Hercegovinu i da se skloni u Srbiju. Nije on ušao u Srbiju preko nekih šuma. To je još jedan primer nakaznog postupanja institucija Srbije koje vodi državu u rasulo. Ako granična policija kaže da nema podatak da je u Srbiju ušao neko ko ima ime i prezime i koga traži druga država, znači da su naše institucije pod potpunom političkom kontrolom.

Mnogo je takvih primera koji treba da zabrinu svakog normalnog čoveka i da se zapita kuda to Srbije ide. Danas je sve više političara koji negiraju činjenice koje je utvrdio Haški tribunal. U tome prednjači ministar policije Vulin koji kaže - kakve su to sudske činjenice ako su one protiv Srba.

Ovih dana se vodi čitava kampanju protiv jednog udruženja istoričara koje je organizovalo obuku za korišćenje haške baze podataka. Prihvataju se jedino takozvana patriotska tumačenja neposredne prošlosti. To je ono što je najstrašnije.

Situacija je alarmantna. Ako se sudske činjenice ne priznaju, ako se sa vrha šalje poruka da se u Srbiji istorija neće pisati prema činjenicama koje je utvrdio Haški tribunal, onda smo daleko otišli u negiranju vladavine prava i jako se približili mogućim ponovnim sukobima u regionu.

U Istočnom Sarajevu plakati podrške Savčiću, optuženom za genocid

Omer Karabeg: Da li je neko iz pravosuđa Bosne i Hercegovine dojavio Savčiću, pa je on nestao na vreme?

Dino Mustafić: Postoje osnovane sumnje da ga je neko upozorio. Snimljeni su i neki telefonski razgovori i to je u medijima obznanjeno. Ali niko ne reaguje. Ovdašnje istraživačko novinarstvo često otkrije umješanost državnih službenika i visokih zvaničnika u prikrivanje zločinaca i tragova zločina, ali nakon toga niko ne odgovara. Šutnja pojede te informacije.

Danas imamo situaciji da su ljudi, koji bi trebali nemirno spavati i živjeti u strahu zbog onoga što su učinili, ne samo zaštićeni nego su i uzoriti građani. Optuženi, pa čak i osuđeni za ratne zločine, vraćaju se u politički život često i kao kandidati na izbornim listama. Oni ponovo, sa istom strašću kao devedesetih, šire mržnju i netrpeljivost. To je zaista uznemirujuće.

Mi svjedočimo vrlo nestabilnoj regionalnoj političkoj situaciji. Javljaju se vrlo opasne sintagme kao što je ona o “srpskom svetu” koja je na neki način eufemizam za Veliku Srbiju. Skoro pa sedmično izgovaraju je visoki dužnosnici Srbije. Tu prije svega mislim na Vulina koji kao Vučićev Kerber to plasira u javnost.

Imamo otvorene pozive na čerečenje Bosne i Hercegovine, na rehabilitacije dogovora Tuđman - Milošević iz Karađorđeva. Prosto je nevjerovatno da ama baš ništa nismo naučili iz devedesetih - da nas sva ta stradanja, sve te žrtve nisu učinile nimalo boljim, plemenitijim i saosećajnijim ljudima.

Happy i Pink

Omer Karabeg: Mnogi od onih koji su pobegli u Srbiju nakon što su optuženi za ratne zločine uopšte se ne kriju. Gostuju na režimskim televizijama, posebno na televiziji Happy, i to se smatra potpuno normalnim.

Nataša Kandić: Zbog televizija kao što su Happy, Pink i niza drugih na kojima se afirmišu srpski svet, srpstvo i patriotizam, shvaćen na nakaradni način, imamo anestezirane građane. Nedavno je obeležavanje sećanja na žrtve Oluje režirao je Dragoslav Bokan vođa paravojne formacije Beli orao. I svi su ćutali dok mi kao Koalicija za REKOM nismo rekli da je sramotno da se uopšte neko usudi da se obrati žrtvama sa skupa koji je režirao čovek koji je vodio Bele orlove.

Da li je moguće da u političkoj eliti nema bar jedne osobe koja će reći da je to nedopustivo. Tužno je što danas u Srbiji imamao intelektualnu ravnodušnost. U vreme kada je besneo rat u Bosni i Hercegovini i kada su srpske snage činile zločine, imali smo neverovatno energičnu intelektualnu javnost. Ali to vreme je prošlo. Ovih dana niko nije reagovao na Vulinovu izjavu koji je - odgovarajući na Džaferovićev poziv Visokom predstavniku da smeni Dodika - otvoreno rekao da rat malte samo što nije počeo ili nešto slično.

I onda se pitam da li postoje neke ideje, neki dogovori o kojima mi kao zblanuta javnost ništa ne znamo. Gde je intelektualna javnost? Gde su naši intelektualci? Gde su istoričari, gde su politikolozi da počnu da razmišljaju šta se to događa?

Na osnovu kojih to informacija Vulin nas zastrašuje ratom? Šta on to zna, šta on to priprema, a da mi o tome ništa ne znamo? Da li ga smatrati ludim i neodogovrnim ili se treba uplašiti, pa reagovati? Da ja reagujem, to nema nikakvog smisla ukoliko nema akademske, građanske energije koja će da postavi pitanje - šta nam se to sprema. Šta nam to spremaju?

Granata generala Đukića

Omer Karabeg: Kad govorimo o ratnim zločincima, koji su našli utočište u Srbiji, najeklatantniji je slučaj Novaka Đukića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske koji je u Bosni i Hercegovini pravosnažno osuđen na 20 godina zbog masakra na Tuzlanskoj kapiji 1995. kada je granatom ispaljenom sa srpskih položaja ubijen 71 civil, a ranjeno ih je 200.

Naređenje za granatiranje izdao je general Đukić. Nakon izricanja presude on je pobegao u Srbiju i tamo mirno živi. Niko mu ništa ne može.

Dino Mustafić: Ne samo što mirno živi nego se vrlo često i javno oglašava. Šta da vam kažem? To su stvari koje su nepodnošljive. Možete misliti kako se tek osjećaju članovi porodica tih žrtava. To su traume koje se prenose transgeneracijski. Da ne govorimo šta to znači za Bosnu i Hercegovinu i za Tuzlu, grad koji je i u ratnim okolnostima sačuvao gradski, multietnički život.

Granata, čije je ispaljivanje naredio ratni zločinac Đukić, imala je vrlo jasnu poruku - ubiti za sva vremena multietnički život, podijeliti to društvo, učiniti narode međusobnim neprijateljima. To su zastrašujuće stvari. Ovo što se danas dešava trebalo bi da bude alarm onima koji još uvijek mogu da izoluju političare koji u javni prostor unose nacionalističku i šovinističku retoriku mržnje.

Vidim naslove u režimskim medijima u Srbiji kojima se ljudi proglašavaju izdajnicima i autošovinistima samo zbog toga što ne pristaju da zločinci budu pod državnom kapom. Društva na Balkanu su trenutno u historijskom regresu. Tu prije svega mislim na Srbiju. A Bosna i Hercegovina je uvijek refleksija stanja u Srbiji i Hrvatskoj.

Ona se teško može stabilizirati dok u noj postoje isturena odeljenja mentora iz Beograda i Zagreba. Mislim na spregu Čovića i Dodika. U pitanju su dva agresivna nacionalizma - secesionistički Milorada Dodika i segregacijski Dragana Čovića.

'Ugledni' lekar

Nataša Kandić: Slučaj Đukić pokazuje da Srbija potpuno ignoriše institucije u regiji. Đukić i njemu slični ovde su zaštićeni. Pogledajte ko je stalno na televizijama Happy i Pink. Oni koji su osuđeni za ratne zločine. Oni nastupaju kao eksperti i objašnjavaju šta se dogodilo u ratu.

Mi imamo osuđenog ratnog zločinca koji je proglašen počasnim građaninom jedne opštine u Nišu. Milomir Savčić, koji je optužen za genocid, sedi u nekom stanu. Ne plaši se da izađe na ulicu, da će neko da ga prepozna ili da će neko da ga prijavi. Kad je reč o Dušku Kornjači, građani su se uznemirili zato što je to ipak Novi Sad. Odjednom su saznali da je lekar, koji se pojavljuje na televiziji i deli savete o pandemiji, bio tokom rata predsednik kriznog štaba u Čajniču i da je optužen za ratne zločine. Tomislav Kovač, koga sam malopre pomenula, je biznismen u Srbiji.

Sve se to slilo ovde zato što je Srbija učestvovala u svim ratovima. Ovde se skrivaju i optuženi Srbi sa Kosova. Svima za koje ima indicija da su počinili ratne zločine Srbija je dala državljanstvo. Oni su potpuno zaštićeni i nema šanse da im iko sudi. Imamo sigurno dve tri-hiljade onih koji su odgovorni za zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu koji žive potpuno mirno integrisani u lokalne zajednice.

Niko ih nikada neće izvesti pred lice pravde, niti im postaviti pitanje o tome šta su radili tokom rata. Zato je dobro što postoje novinari kao što je Avdo Avdić koji će da im pokucaju na vrata i pokažu njihovo pravo lice, da kažu ko je taj lekar koji nam na televiziji deli savete o tome kako da se ponašamo u pandemiji. Da kaže da je to čovek koji je optužen za zločine protiv čovečnosti, a danas mirno živi u Novom Sadu. Jedino što pokazuje njegov strah je to da na vratima njegovog stana nema imena Duško Kornjača.

Omer Karabeg: Mislite li da su uzaludna sva ta suđenja u Bosni i Hercegovini kada okrivljeni uvek mogu da se pobegnu u Srbiju koja je sigurna kuća za ratne zločince.

Dino Mustafić: Nisu. Moramo vjerovati, moramo se ponašati kao da će jednog dana zavladati red i zakon. Nema nam druge. Zato apelujem da građani, javni radnici, civilni aktivisti prijavljuju sve one za koje imaju dokaze ili sumnju da su učestvovali u ratnim zločinima devedesetih.

Nataša Kandić: Dino Mustafić je optimista. Ja nisam. Vrlo sam uznemirena i osećam neku tugu kao da smo svi odustali.