Srbi na Kosovu 15 godina od nezavisnosti: Nismo izolovani, ali nema mladih

Stefan Stojanović (26) iz Pasjana, opštine sa većinskim srpskim stanovništvom u regionu Gnjilana, svakodnevno boravi u Prištini gde radi i, kako kaže, stiče nove prijatelje.

U kosovskoj prestonici je završio i privatni fakultet na engleskom jeziku te ocenjuje da su prava srpske zajednice unapređena u poslednjih petnaest godina, koliko ima kako je Kosovo proglasilo nezavisnost.

"Imao sam isključivo pozitivna iskustva, što na samom fakultetu, što kroz grad", kaže Stefan za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Kosovsko društvo je podeljeno nakon ratnih dešavanja a intenzivnija integracija srpske zajednice je započeta nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine.

Stefan smatra da su mladi Srbi danas, nakon "izolacije i raznih ograničenja", dobili priliku da izađu iz svojih sredina i ostvaruju prava.

Na čelu je i nevladine organizacije 'Sokrat' koja se bavi mladima, te ukazuje da ima i dalje veliki broj njegovih sunarodnika koji ne žele da se integrišu u kosovsko društvo ali i onih koji "ne umeju da se snađu".

"Izdvojio bih jezik kao najveću prepreku u tom procesu integracije. Jeste da je (srpski) jezik po zakonu ravnopravan sa albanskim, međutim svedoci smo da se jezička prava Srba ne poštuju u institucijama", kaže on.

Srpski je, pored albanskog, u službenoj upotrebi na Kosovu, što garantuje i Zakon o upotrebi jezika. Međutim, institucije ga uglavnom ne poštuju a kao obrazloženje navode nedostatak prevodioca.

Stefan zaključuje na kraju da je većinska albanska zajednica ta koja treba da priđe Srbima na Kosovu, pokaže im da su prihvaćeni i pruži "ruku istinske integracije".

Odlazak mladih

Na oko 20 kilometara od Prištine je multietničko selo Rabovce, koje pripada opštini Lipljan sa većinskim albanskim stanovništvom.

U centru sela se nalazi pravoslavna crkva pored koje živi Zoran Spasić.

Priča kako sa komšijama Albancima nikada nisu imali problema, te da se niko od njih nije iseljavao u predratnom periodu ili u prvim godinama nakon rata.

Međutim, kako dodaje, ta situacija se promenila, pa mladi sve više odlaze zbog nezaposlenosti.

"Samo se vi novinari setite nas, nismo mi interesantni, s obzirom da je ovde mirno, da nema incidenata. Posle samog rata bilo je jedino selo mešovito koje je opstalo. Strane delegacije su dolazile da nas posete, čudili su se kako smo mogli zajedno da opstanemo i navodili to kao primer. Međutim, nisu finasijski pomogli u smislu da se selo razvije", priča Zoran.

Bolja sloboda kretanja ali bez održivog povratka

Iz sličnih razloga gotovo da nema mladih Srba u povratničkim mestima na teritoriji opštine Klina u regionu Peći.

To za RSE potvrđuje Silvija Rašković iz opštinske kancelarije za zajednice i povratak.

Dok pomaže starijim sunarodnicima da popune formulare za pomoć koju daje nadležno kosovsko Ministarstvo za zajednice i povratak, priča kako se ona sa sinom vratila 2010. godine.

Uspela je da se brzo zaposli u kosovskoj opštini, ali je istovremeno počela da se bavi poljoprivredom.

Praveći paralelu sa tim vremenom, Silvija kaže da se puno toga promenilo na bolje.

"Kada smo se vratili, sloboda kretanja nije bila na tom nivou kao danas. Smeli smo u određene prodavnice i kafiće da uđemo. To smo prevazišli, upoređujući ovo vreme sa onim iz 2010. velika je razlika. Sada naši ljudi putuju i autobusom", kaže Silvija Rašković.

Ipak, dodaje da je mnogim povratnicima bilo teško da se snađu, da nisu imali ekonomsku podršku, te da su prvom prilikom prodali imovinu i vratili se u Srbiju.

Ipak, odlučni da ostanu u svom rodnom gradu su Mihajlo i Radomir Mikić.

Žive u centru Kline, dok su im porodice u gradovima po Srbiji. Primaju kosovsku penziju i bave se poljoprivredom, onoliko koliko im to godine dozvoljavaju.

Za Mihajla su prve godine nakon rata bile "opasne" jer ih, kako kaže, većinska albanska zajednica nije prihvatala. Danas nemaju tih problema.

"Koliko pamtim, 75 godina, sa njima živimo. Albanci dolaze kod mene, nikakvih problema nemamo", kaže on.

Slično za RSE priča i njegov rođak Radomir. Podvlači da povratak za mlađe generacije ipak nije bio uspešan jer nisu mogli da nađu posao.

"Tu je i škola, sve to utiče", kaže on.

Srbi na Kosovu se školuju u obrazovnim institucijama koje rade u sistemu Srbije. U školama po kosovskom sistemu, nastava na srpskom jeziku ne postoji.

Od 1.500 zvanično prijavljenih povratnika, njih oko 200 danas živi na teritoriji opštine Klina.

Među njima je Slobodan Lopoćanin, kog je ekipa RSE zatekla u Kancelariji za zajednice i povratak.

Došao je, kaže, da konkuriše za pomoć koju pruža Ministarstvo za zajednice i povratak i nada se da će dobiti neku poljoprivrednu mašinu kako bi lakše obrađivao četiri hektara zemlje.

Proces povratka Srba na Kosovo traje više od 20 godina, ali uglavnom u ruralnim sredinama. Podaci lokalnih vlasti pokazuju da su oni koji su živeli u gradovima, uglavnom prodali svoje stanove ili kuće u prvim godinama nakon rata.

Jedna od prepreka za takozvani urbani povratak je i što u kosovskim gradovima ne postoje obrazovne institucije na srpskom jeziku.

Međutim, ministar za zajednice i povratak Nenad Rašić je krajem decembra 2022. godine rekao da trenutno ima oko 200 zahteva za povratak u gradove na Kosovu, te da će u narednom periodu raditi na tome.

Poručio je da je za projekat "Urbanog povratka" dobio podršku premijera Kosova Aljibina (Albin) Kurtija.