Vukušić: Nadam se da suđenje Tačiju neće trajati duže od tri godine

Istoričarka sa Univerziteta u Utrehtu u Holandiji i stručnjakinja za sudske procese za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji Iva Vukušić smatra da suđenje bivšim čelnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) ne bi trebalo da traje duže od dve-tri godine.

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) to objašnjava time što je reč o slučaju koji zahvata manji prostor i broj ljudi, ukoliko se poredi sa drugim slučajevima koji su istraženi u Hagu u prošlosti.

U Specijalnom sudu u 3. aprilu počinje suđenje bivšem predsedniku Kosova Hašimu Tačiju (Hashim Thaci), bivšim parlamentarcima Jakupu Krasnićiju (Krasniqi) i Kadriju Veseliju i bivšem članu Generalštaba OVK Redžepu (Rexhep) Selimu.

Oni su optuženi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, počinjene nad etničkim manjinama i političkim suparnicima u periodu od januara 1998. do decembra 2000. Do sada su se izjavili da nisu krivi po svim tačkama optužnice.

Suđenje je naišlo na brojne primedbe na Kosovu s obrazloženjem da je proces jednostran, jer ne uključuje zločine koje su počinili Srbi na teritoriji Kosova.

Vukušić, koja je porijeklom iz Hrvatske, ali živi u Hagu od 2009. godine, smatra da proces ne treba prejudicirati, jer kaže da je i u drugim suđenjima do sada bilo kritika na račun izbora slučajevi koji su istraženi.

"Videli smo to na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Zašto ovaj slučaj, a zašto ne onaj? Zašto ove žrtve? Dakle, u izvesnoj meri, izvesno razočarenje je gotovo prirodno u procesu", kaže Vukušić, pozivajući građane Kosova da prate suđenje, "pa da onda sude".

RSE: Suđenje bivšem lideru OVK bi trebalo početi dve i po godine nakon hapšenja. Da li je neobično da pripreme traju ovako dugo?

Vukušić: Jedna od karakteristika međunarodnih suđenja koja smo videli u Hagu jeste da traju jako dugo.

Tehnički, ovo nije međunarodno suđenje jer su Specijalizovana veća deo kosovskog pravosuđa, ali način na koji oni rade i kako se istraga odvijala, s kakvom se vrstom zločina suočavaju, stvara generalni osećaj da proces dosta nalikuje istrazi i suđenjima koja smo imali u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) ili međunarodnim krivičnim sudovima.

Ove vrste institucija bave se sličnim optužbama u kontekstu sukoba i što je važno za ovo suđenje, također se radi o ljudima koji su bili visoko rangirani u političkim, vojnim, obaveštajnim strukturama i sličnim institucijama.

Naravno, postoje dodatne poteškoće i izazovi oko istraživanja tako složenih situacija. Rekla bih da nije neobično, jeste duže, ali nije neobično videti veoma duge postupke prije no što suđenje uopšte i počne.

RSE: Optužnica protiv njih sastoji se od deset tačaka, šest za zločine protiv čovečnosti, četiri za ratne zločine. Šta mislite koliko bi proces mogao trajati?

Vukušić: Teško je to unapred reći. Upravo sam pre nekoliko dana čitala članak o raspravama ljudi koji su pomno pratili suđenje, odnosno postupak, jer suđenje još nije počelo.

U njemu se kaže, a mislim da postoji i komentar od jednog sudije, da bi suđenje moglo potrajati nekoliko godina. To je nešto što je vrlo uobičajeno u međunarodnim postavkama.

Ono što bi me zabrinulo je da je u poređenju sa mnogim drugim suđenjima koja smo videli, na primer, ovde u Hagu, ovo relativno mali slučaj.

Dopustite da vam objasnim šta pod tim mislim. Vremensko razdoblje nije dugo, broj navodnih žrtava nije veliki, broj osoba koje su optužene nije veliki.

Ako biste to uporedili sa, na primer, suđenjem (bivšem glavnom komandantu Vojske Republike Srpske) Ratku Mladiću ili (bivšem predsedniku bh. entiteta Republika Srpska, op. a.) Radovanu Karadžiću, ta su suđenja bila mnogo veća, veći teritorij, duži period, više navodnih žrtava. Sve to skupa govori da se radilo o većim slučajevima.

Suđenja za oba su trajala oko pet godina. Nadam da će Specijalizovana veća, tužilaštvo i obrana uspeti završiti ovaj relativno manji slučaj za možda dve ili tri godine. Nadam se da neće trajati duže od toga.

Faktor vremena u suđenjima

RSE: Prošlo je više od 20 godina od rata na Kosovu. Može li ovaj vremenski odmak uticati na suđenje? Kako?

Vukušić: ​Vreme je škakljiva stvar. Na neki način može pomoći, a na drugi može odmoći.

Kako može pomoći? Na primer, na Tribunalu za Jugoslaviju pri MKSJ-u smo videli da je neka vrlo složena istraga vezana za Srebrenicu i slično toliko komplikovana, da postoji toliko različitih aktera, toliko navodnih žrtava, toliko mnogo stvari koje su dogodile da vam trebaju godine i veliki timovi ljudi da shvatite što se dogodilo.

Mislim da nije razumno očekivati, možemo povući i paralele sa Ukrajinom, nije razumno očekivati da procesuiraju ljude koji su na vrhu u tako kratkom periodu. Mislim da tužilac ne može biti spreman tako brzo.

Sa druge strane, ako prođe puno vremena, naravno, mnogi svedoci ili preživeli su potencijalno preminuli u 20-30 godina.

Postoji veći rizik od smrti svedoka i preživelih, to je jedna stvar. Drugo, priroda ljudskog pamćenja je takva da se možda ne sećate stvari tako dobro kao što biste se sećali možda pre 20 godina.

I to je izazov i sigurna sam da će to stvoriti i neke prepreke u postupku. Nije idealno raditi 20-30 godina kasnije, ali nažalost to je često ono što vidimo kada su u pitanju postupci u Hagu.

RSE: Kritičari na Kosovu kažu da je ovo monoetnički sud, koji cilja samo kosovske Albance. Koji je vaš komentar?

Vukušić: Ovaj sud je na neki način neobična institucija u smislu da smo imali sud za Jugoslaviju koji je delimično rešavao neke od navodnih zločina u ovoj situaciji.

Naravno, procesuirali su visoke srpske zvaničnike iz Ministarstva unutrašnjih poslova i sličnih institucija. Inicijalno, nije planiran.

U određenoj meri došao je i malo slučajno iz izveštaja Veća Evrope od prije dosta godina i onda se lopta zakotrljala.

I sada imamo instituciju koja je kosovska, ali joj je sedište u Hagu, finansira se iz inostranstva i ima strano osoblje. Oko toga je bilo kritika.

Mislim da je jedan od razloga zašto je ovako postavljen jeste što je postojao osećaj da se navodni zločini koji su potencijalno povezani sa Oslobodilačkom vojskom Kosova nisu rešavali ispravno ili u dovoljnoj meri. Do određene mere bih razumela pitanja o ovome.

Međutim, to ne znači da je po definiciji pristrasan ili da nešto nije u redu sa njim. Ja sam godinama u Hagu i videla sam ovakve proteste bezbroj puta.

Dolazim iz Hrvatske. Hrvatska je bila u sličnoj situaciji gde se, na primer, ako se vaši čitatelji sećaju slučaja Gotovina, u Hrvatskoj bilo dosta pobune oko toga.

Mislim da su neki od razloga slični.

Jer postoji ta percepcija da smo mi tamo vodili odbrambeni rat i zašto nas istražujete, zašto ne istražujete ljude koji su nas napadali.

Ali, mislim da je doista važno zapamtiti da čak i u situaciji u kojoj je zemlja napadnuta postoji način na koji njezini službenici i vojska i civili mogu počiniti ratne zločine.

To je nešto što će i Ukrajinci videti, da to ne znači da je u ratu sve dopušteno da se radi. Ovo stvarno nije nešto neuobičajeno. I u Hrvatskoj je bilo uobličeno na sličan način. Ono što mislim da bi bilo od velike pomoći je da ljudi pročitaju optužnicu i vide da su neke od navodnih žrtava također Kosovari.

Mislim da nije nezamislivo razmotriti da se prestane sa osudama i da vidimo dokaze, da vidimo šta je rekao sudija, pokušati izbeći početno odbijanje. Jer kao što sam rekla, to stvarno nije nešto neobično.

O curenju dokumenata

RSE: Može li i treba li ovaj sud uključiti i zločine nad Kosovarima koje su počinili ljudi koji nisu Kosovari?

Vukušić: Mislim da se tehničke odrednice njihovog mandata tiču vremenskog perioda i mesta. U svakoj situaciji u kojoj imate rat, izbori se moraju napraviti. Ne postoji način da jedna institucija može da obuhvati sve zločine koji se dešavaju.

Teško mi je reći što tužilac treba ili ne treba da uradi jer nemam pristup svim dokazima.

Ali ovu vrstu frustracije, viđali smo stalno i na Međunarodnom krivičnom sudu i na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, zašto ovaj slučaj, a zašto ne onaj, zašto te žrtve.

Određena količina frustracije je gotovo neodvojiva od procesa, ali ja bih stvarno pozvala građane Kosova da pokušaju pročitati optužnicu, da prate suđenje, pročitaju dokaze i onda sude, umesto da se unapred uzbuđuju bez da znaju dokaze.

Trebaju verovati da ovo nije neka vrsta zavere protiv njih.

RSE: Procurili su i neki poverljivi dokumenti iz Specijalnog tužilaštva i iako se istražuju, javnost ne zna za rezultate te istrage. Da li to šteti verodostojnosti ustanove?

Vukušić: Definitivno ne pomaže. Ovo je vrlo osetljiva situacija. Sećam se nekih suđenja koja su se ticala OVK-a, također na MKSJ-u gde je bilo puno kritika o bezbednosti svedoka, bezbednosti ljudi iz OVK-a, koji su odlučili progovoriti protiv ono što su videli, onoga što su čuli i čemu su svedočili.

To je bio pravi problem na MKSJ sa slučajevima OVK-a. Mislim da je to bio jedan od razloga zašto smo dobili ovaj sud o kojem govorimo, budući da se MKSJ nije uspeo da se ispravno nosi sa tim izazovima.

U svim postupcima za ratne zločine, postojaće dokazi koji su poverljivi.

Države često daju dokumente, ali kažu da ih ne objavljujete javno zbog recimo nacionalne bezbednosti ili slično.

Nekada je to opravdano, nekada ne. Nije neobično nekada imati poverljive dokaze.

Međutim, kada imamo slučajeve koji imaju puno toga što je skriveno od očiju javnosti onda to postaje problematično.

Jer kako će javnost ispravno pratiti suđenje ako se toliko dokumenata skriva, ako se toliko iskaza svedoka drži u tajnosti i to definitivno ne pomaže.

Mislim da je jedan od razloga zašto je tužilaštvo u prošlosti držalo stvari u tajnosti jeste zbog bezbednosti.

Rekli bi, ako objavimo sve ove dokumente, Kosovo je malo, ljudi se poznaju. Ako nešto kažemo za ovog svedoka, lako će ga naći i šta ako im se nešto dogodi. Stvarno je vrlo škakljiva situacija za tužioca i za sud, da mogu voditi ovo suđenje na verodostojan način, ali i bez dovođenja ljudi u opasnost, što je stvarno osetljiva situacija.

RSE: Koje su sličnosti, a koje razlike između ovog suda i MKSJ?

Vukušić: Ono što je slično jeste da su oba u Hagu i zapravo dosta ljudi koji su radili na MKSJ sada rade u Specijalizovanom veću.

Ja sam, recimo, radila u Bosni i Hercegovini u Tužilaštvu u Sarajevu, kao i neki drugi ljudi također.

Mnogi od njih imaju iskustvo iz MKSJ i imaju profesionalnu reputaciju i iskustva da budu ozbiljni istražitelji i tužioci, da nisu neki amateri koji ne znaju što rade.

I na strani odbrane su iskusni branitelji koji su radili i na drugim mestima. Naravno, činjenica da se nalazi daleko od mesta gde su se navodni zločini dogodili, također je nešto što je vrlo slično.

Ono što je stvarno drugačije jest da je MKSJ na neki način nametnulo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Samo su rekli "ovo je rezolucija, sada imamo međunarodni sud i bavi se bivšom Jugoslavijom, a vi ljudi u bivšoj Jugoslaviji nemate šta reći o tome samo na neki način trebate reći uredu".

Ovde je situacija drugačija jer je ovo kosovski sud koji je integriran u pravosudni sistem, ali se nalazi ovde kako bi na neki način bio bezbedan da može provesti ovu istragu bez političkog uplitanja i svega toga.

Međutim, mislim da ga mnogi građani Kosova, budući da je sud daleko, zapravo ne osećaju kao domaću instituciju.

To je definitivno izazov, ali su ga kosovske institucije prihvatile, deo je države i rekla bih da je to glavna razlika između dva suda.