Njima Prvi maj nije praznik: 'Svaki dan se nadaš i živiš'

Već 13 godina stalnog čekanja na posao, koji najčešće ne stigne. Tako izgleda svaki dan Dragana iz Beograda.

On je jedan od ljudi koji kod spomenika Vuku Karadžiću u Beogradu čekaju da im neko ponudi posao i dnevnicu koja će ih, makar na kratko, udaljiti od potpunog siromaštva.

Ovo je mesto gde se desetine, kao Dragan, skupljaju svako jutro i čekaju da li će se zaustaviti potencijalni poslodavac za taj dan ili nedelju, ili bilo ko kome je potreban radnik za različite poslove.

Na ovom mestu su reporterke Radija Slobodna Evropa (RSE) zatekle desetak njih, koji sa svojim torbama čekaju posao. Zbog poštovanja njihovog integriteta, RSE izostavlja pun identitet sagovornika.

Leti ih, kažu, ima više – između 20 i 30, ali po kišnom vremenu i snegu nema toliko posla. Tada ni oni najuporniji nisu sve vreme tu, nego s vremena na vreme, kako bi se zagrejali, uđu u tramvaj, provozaju se na kratko, pa se vrate na svoje "radno mesto".

Tamo dolaze u pola sedam ujutru, a neki ostaju i po 11 sati, najčešće uzaludno. Dešava se da deset dana zaredom niko ne traži radnike.

Međutim, Beograđanin Dragan očekuje da će s lepšim vremenom biti i više posla.

"To je tako još sedam dana ja mislim, pa će sunce da ograne i biće posla. Ne može po ovim kišnim danima ništa. Evo jutros, gde da ideš da radiš po kiši, ko će da radi? To su sve građevinski poslovi napolju, ne može po kiši da se radi", objašnjava on.

Kako dodaje, uglavnom su u pitanju fizički poslovi – nošenje keramičkih pločica, šuta i parketa.

"To je kao na pijaci – kažem 20, 25, 30 evra, ako se on složi sa tim onda odem odradim posao. Tek kad odradim ja dobijem pare. Meni je lep taj dan kad sam zaradio 30 evra. Za mene je to, normalno, srećan dan", objašnjava Dragan.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i sprovedene Ankete o radnoj snazi, u četvrtom kvartalu 2022. godine stopa zaposlenosti iznosila je 50,1 odsto, a stopa nezaposlenosti 9,2 odsto.

Prosečna zarada bez poreza i doprinosa u celoj Srbiji za februar 2023. iznosila je oko 695 evra, pokazuju podaci RZS.

Ipak, medijalna zarada, odnosno ona koju prima najveći broj zaposlenih, je oko 530 evra.

Potrošačke cene, kojima se meri inflacija, u martu 2023. godine, veće su za 16,2 odsto, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, pokazuju podaci Zavoda.

Dnevnica koju dobijaju oni koji čekaju posao u Beogradu kod Vukovog spomenika zavisi od količine posla.

"Da li ja nosim 40 džakova šuta, 50, 60... Da li je prvi sprat, drugi, četvrti ili je šesti čak...", kaže Dragan.

Ipak, kako više njih čeka, posao dobije onaj koji prvi vidi osobu koja traži radnike.

"Narodski rečeno, ko prvi devojci – njegova devojka", kaže Dragan kroz kratkotrajni smeh.

Leti, objašnjava, može da se preživi.

"Zimi teško. Zimi se oslanjamo na kuhinje koje daju za džabe klopu", kaže Dragan.

U pitanju su kuhinje u kojima nevladine organizacije, država ili crkva dele besplatne obroke za one kojima je to najpotrebnije. Svi sa kojima su reporterke RSE razgovarale kod Vukovog spomenika hrane se u ovim kuhinjama.

"Voditi ovakav život je vrlo teško, vrlo teško. Da nije tih kuhinja, mi bi više bili gladni nego siti. Preživljavali bi i 24 časa bez ijednog obroka. Međutim, te kuhinje nas pomažu", ističe Dragan.

Prema poslednjim istraživanjima RZS, u 2021. godini stopa rizika od siromaštva iznosila je 21,2 odsto, dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti bila nešto viša – 28,5.

Ali nedostatak hrane nije jedini problem. Dragan pored toga nema ni smeštaj.

"Spavam tako u prolazima, gde je zaklonjeno od kiše i rose, i tako dalje", kaže on pokazujući na torbu pored, u kojoj se nalazi vreća za spavanje.

"Legnem na pod, pa onda uđem u vreću i tako spavam. Šta ima da te lažem?", priznaje Dragan u razgovoru za RSE.

Smeštaj nema ni Ivan iz Leskovca, grada na jugu Srbije. I njega su novinarke RSE zatekle kako čeka posao kod Vukovog spomenika.

"Ne mogu da preživim, treba da platim i stan, a nemam... Spavamo na ulici tu, u parku, i to je to", kaže on.

Pre pandemije koronavirusa bilo je više posla, priseća se Ivan. Sada ga je sve teže naći.

"Ovako kad ispadne neki posao mi se radujemo, a kad nema posla odeš tamo na kontejner, ima nakačena neka hrana, pojedeš malo i to ti je to", objašnjava on.

Leskovčanin Neša na ovom mestu traži posao već sedam godina. On, za razliku od Ivana i Dragana, ima smeštaj, ali tek od nedavno.

"Moraš da se snađeš. Ako se ne snađeš, stan je 200 evra, pa ti pogledaj, a ti mesečno ako zaradiš tih 200 evra... Ako ne zaradiš onda nemaš ni za hranu ni za stan, a gde ti je struja, gde ti je voda... Kako taj život?", priča Neša.

I on ističe da sve dok ne dođe leto, nema puno posla.

"A dobio, a ne dobio posao – isti mi je đavo. Mada bi bolje bilo da se radi, ali vidite kako nema. Evo, četvrti, peti dan, čoveče, nema ništa", kaže Neša.

Ako posao ne nađe, kaže, ode da spava.

"Sutra opet isto, opet Jovo nanovo i to je to. Svaki dan se nadaš i živiš", kaže on.

Prepušteni sami sebi

Milica Jocić iz nevladine organizacije Adra kaže da prema njihovim procenama oko 10 hiljada ljudi u Beogradu živi u primarnom beskućništvu.

"To znači da su to ljudi koji žive na otvorenom bez krova nad glavom i koriste neke napuštene, neuslovne objekte kao neko mesto skloništa", objašnjava ona.

Zvaničnih državnih podataka o broju ljudi u beskućništvu u Srbiji nema.

Neša prvi napominje da bi neko trebalo da pomogne ljudima koji žele da rade, ali nemaju posla.

"Ja mislim da ceo grad zna da se mi ovde skupljamo. Neko bi trebalo da organizuje ovo, da vidi koji su ljudi, kakvi su ljudi, odakle su... Kaži brate, nemaš posao? Nemaš? Hajde", ističe on.

Načuvši razgovor, priključuje se i Mića iz Beograda. On kaže da bi država najpre trebalo da ima bolji socijalni program.

"To je srž države. U svakoj državi se prvo proveri socijalni program, pa sve ostalo. Razumete?", ističe on.

I Dragan se slaže da bi neko trebalo da im pomogne.

"Želeo bih, normalno, da nam pomognu, tada bi nam bilo lepše", kaže on.

Međutim, na pitanje da li nekog krivi, odgovara:

"Ja o tome na razmišljam, razumeš? Tako mi je kako mi je, prihvatam situaciju, a ne mogu da ulazim... Ne mogu ja da razaznam ko je kriv za to, ko nije kriv", kaže Dragan.

Milica Jocić iz organizacije Adra ističe da su oni koji na posao čekaju kod spomenika Vuku Karadžiću prepušteni sami sebi, a da bi više državnih organa trebalo da im pomogne.

"Različiti državni organi, poput centara za socijalni rad, bi trebalo da pruže tu vrstu socijalne podrške da bi ostvarili prava i socijalnu zaštitu, a zatim je tu i zdravstvena zaštita. Potrebno je i videti u kom su statusu što se tiče ostvarivanja radnih prava, s obzirom da su to ljudi koji najčešće nemaju lična dokumenta, što znači da su još u većem riziku od radne ili bilo kakve druge eksploatacije", ističe Jocić.

Ona dodaje da su ovi ljudi sposobni za rad i relativno dobrog zdravstvenog stanja.

"To su jako teški fizički poslovi koji mogu da ostave dosta posledica na njihovo zdravlje. Ali ako se oni razbole ili povrede na tom nekom poslu, onda se posebno njihov položaj pogoršava i tu nastaje problem, pogotovo ako nemaju lična dokumenta, a samim tim nemaju pristup ni zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti", objašnjava Jocić.

U Beogradu postoji jedno prihvatilište za odrasle koji podrazumeva privremeno zbrinjavanje ljudi u stanju hitne socijalne potrebe.

"To znači da bi oni trebalo u vrlo kratkom roku i lako da uđu u prihvatilište. Međutim, u praksi je situacija drugačija. Ljudi sada čekaju da budu primljeni u prihvatilište i po mesec dana", ističe ona.

Kako dodaje, za prijem u ovo prihvatilište neophodno je da osoba ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Beograda, što nije slučaj kod velikog broja ljudi u beskućništvu.

Takođe, potrebno je uraditi pregled psihijatra, što bez zdravstvene zaštite nije moguće.