Соња на опроштају: Била је част!
Соња Васић, једна од најбољих кошаркашица Србије свих времена, једна од најбољих у Европи, у Токију је ставила тачку на пребогату играчку каријеру. Утакмицом против Француске опростила се од кошарке.
После утакмице је дуго причала са новинарима.
– И то је на неки начин величина овог тима, што је њих десет од јутрос само гледало мене и Јелену. Био је ово један емотиван дан, можда је у неком тренутку и погрешно усмерио наше емоције што се тиче утакмице. Нисмо завршили оно што смо се надали да ћемо, нисмо успели да донесмо Србији још једну медаљу за ову генерацију. Али, на крају, то је то. Остаје нешто много веће од тих медаља које смо освајали. Показали смо да се женска кошарка игра и у Србији, да смо годинама, не једно или два првенства, већ годинама, представљали нашу земљу на најбољи могући начин. И да имамо то нешто више, што ће, надам се, остати у аманет и сада кад престајем да играм, а то су односи са свим људима овде и другарство које имам са њима. У овом тренутку сигурно да остаје жал, али ја се надам да ће се на неке дуге стазе враћати са осмехом и са поносом на све што смо урадиле за женску кошарку свих ових година.
Иако је разочарење због пораза било велико, понос га је надјачао:
– Јако мирна сам са собом због ове одлуке зато што немам за чиме да жалим. Ако сам као дете увек осећала да ће ми можда у професионалној каријери, колико год да сам се остварила, остајати жал за успесима са Србијом, мислим да смо то надоместиле последњих година на најбољи начин. Верујем да су они који су нас истински пратили ако екипу, видели колико смо ми са жаром, емоцијама и борбеношћу увек представљале Србију, да знају шта то значи за нас. Ма какве да смо сезоне имале, биле повређене, имале личне проблеме или не, за нас је национални дрес био нешто посебно. Самим тим и односи које имамо у екипи су нешто другачије за нас. Тако да, немам за чиме да жалим.
Додала је…
– Ја сам сад јако тужна, сви знамо да је бити четврти на неком такмичењу нешто најгоре. Али, добро, на дуге стазе, да се мало и нашалимо, оставиле смо да у Паризу друге генерације надокнаде оно што ми сада овде нисмо успеле.
На крају утакмице је окупила саиграчице на терену и дуго им говорила. Открила је и шта.
– Мање више све ово. Мислим да је ово један од ретких тренутака када ја мање плачем од њих. Стварно верујем да нема од чега да нас је срамота. Мислим да смо извојевале и огромне личне битке током целог лета. Свака од нас је имала неке сопствене борбе. Па онда колико смо ми месеци провле овде, колико је било момената када је некој од нас пролазило кроз главу да одустане, а нисмо. Било да је то била лична или тимска одлука, увек смо се враћале. Мислим да ова данашња утакмица нас не дефинише као екипу, нити било коју од нас као играчице. Мислим да смо изашле као победнице током целог овог лета из свега што смо прошле. Ма колико да смо тужне и ма колико да сам ја лично тужна, ја сам поносна. За мене је била велика част да будем део ове екипе и да са таквим особама делим свлачионицу, а онда и терен.
Како ће без кошарке?
– На почетку, да пробам да будем мало одморна за промену. Мислим да ће ми требати пар месеци да дођем себи после целог овог лета, с обзиром да је ишло турбулентно, од највећих висина до највећих падова. Али, мислим да ће ми најтеже бити када се оне опет скупе и када буду играле, а ја то будем гледала са стране. Мислим да су оне свесне да неће имати већу подршку од Јелене, мене… и ко год још да се повуче. Да само ми које смо прошле све ово са њима, можемо да знамо колико то њима значи, да их на прави начин подржавамо и да смо увек уз њих.
Соња и Јелена су још од млађих категорија заједно. Биле су прави лидери ове чудесне генерације. Заједно се и опраштају од репрезентације.
– Дефинитивно, данас је била борба да не кажеш што мислиш, да се прећутно разумеш. Јелена и ја играмо 20 година заједно, биле смо на терену заједно на свим нашим највећим успесима. То су неки односи које терен дефише. Нема никакве везе ни пријатељство, ни другарство, не постоји особа са којом је мени лакше играти него са њом. Жао ми је што јој као капитену нисмо донели и ову олимпијску медаљу. Дефинитивно знамо да је у сваком успеху Србије она ту била присутна, мислим да ће бити водеће име, уз пар нас, које ће остати када се будемо присећали ове генерације. За мене је заиста нешто посебно да смо прошле то од 12 године до сада, нас две. А доста овде играчица, да смо буквално од девојчурака стасале уз једну квалитетну сениорску екипу, а онда постале и шампионке у више наврата.
Тада као девојчице, нису могле ни да замисле да ће остварити све ове успехе.
– Искрено, за мене је само отићи на Олимпијске игре била немогућа мисија. Нисам се усуђивала да сањам, јер је деловало нереално. Тек када дођеш до тих неких висина постанеш свестан да је то изводљиво. У тим млађим категоријама, ма колико да смо били добри, сматрала сам да је то то. Што си постигао у клубу или у млађим категоријама, да су то неки најдаљи могући успеси. Али, ето… Мени је стварно била част што смо Србију вратили на кошаркшаку мапу света и што смо је увек представљале на прави начин. Можда то није било увек са најбољим резултатима, нажалост. Некада смо морале да признамо да је тај дан неко други био бољи од нас. Али, верујем да ретко када се могло рећи да смо ми изашле на терен, а да свака од нас није дала све од себе.