САД раде на „антикинеском НАТО-у“

„Антикинески НАТО“ – тако би се могла назвати организација коју САД планирају да створе у блиској будућности у југоисточној Азији. Кога Вашингтон жели да намами у ову структуру, зашто је мало вероватно да ће из овог подухвата ишта бити и како ће то утицати на интересе Русије? У Кемп Дејвиду ће 18. августа бити одржан […]

САД раде на „антикинеском НАТО-у“

„Антикинески НАТО“ – тако би се могла назвати организација коју САД планирају да створе у блиској будућности у југоисточној Азији. Кога Вашингтон жели да намами у ову структуру, зашто је мало вероватно да ће из овог подухвата ишта бити и како ће то утицати на интересе Русије?

У Кемп Дејвиду ће 18. августа бити одржан трилатерални самит на коме ће учествовати лидери САД, Јужне Кореје и Јапана. Први такав самит у историји. „Три лидера ће разговарати о развоју трилатералне сарадње у индо-пацифичком региону и шире, укључујући и одговор на претње које представља Северна Кореја“, рекла је секретар за штампу Беле куће Карин Жан Пјер. Међутим, очигледно је да је сврха самита пре свега стварање ефикасног механизма за обуздавање Кине.

САД већ дуги низ година покушавају да изграде неку врсту „антикинеског НАТО-а“ у источној Азији – да окупе групу земаља под својим окриљем и организују их у војно-политички савез чији је циљ обуздавање Кине. Чини се да кандидата за овај блок има више него довољно. Кина има територијалне спорове са скоро свим својим суседима. Кинеска економска експанзија изазива страх у многим земљама региона (од Вијетнама до Аустралије), а активности људских права (односно заштита права кинеских дијаспора које преузимају економије земаља југоисточне Азије) виде се као директна претња националној безбедности.

Међутим, већина ових земаља је или далеко од Кине (Велика Британија, Аустралија), или су преслабе или не сматрају потребним да иду у директан сукоб са Пекингом руку под руку са Американцима (нпр. Индија). Зато су кључни савезници САД у њиховом антикинеском деловању Тајван, као и Јапан и Јужна Кореја. Управо је сарадња са њима срж свих антикинеских пројеката САД у региону.

Овај штап изгледа веома снажно. „Без обзира на то колико плавуша фарбате косу, колико год да вам је нос зашиљен, никада не можете постати Европљанин или Американац, никада не можете постати западњак. Увек морамо да знамо где су наши корени“, подсетио је комшије Ванг Ји, главни кинески дипломата. Међутим све три територије су дубоко западњачке (посебно Јужна Кореја), боје се Кине и имају најближе односе са Сједињеним Државама.

Међутим, проблем је што они немају такав однос једно са другим. И ако је са Тајваном све једноставно (власти острва спремне су да учествују у готово свим антикинеским акцијама са било којим савезником САД), онда су контакти између Јапана и Јужне Кореје далеко од савезничких.

Барем на нивоу становништва однос према Јапану у Јужној Кореји је веома непријатељски.

Ово није изненађујуће, с обзиром на историјско памћење Јужнокорејаца о периоду јапанске окупације од 1910. до 1945. године. Период када је корејско писмо забрањено, када су Јапанци третирали Корејце као људе другог реда, и када су стотине хиљада Корејки насилно послате у пољске јавне куће јапанске војске у југоисточној Азији.

Можда када би јапанска влада признала овај ратни злочин и исплатила одштету оним женама које су још живе, онда би се став променио – али Токио тврди да су саме жене потписале сагласност за рад у овим логорима. Што пак изазива још већи гнев како код корејског становништва тако и код националних политичара. И тако у круг.

Као резултат тога Јужној Кореји и Јапану су биле потребне скоро четири године чак и да закључе конвенционални споразум о подели војних обавештајних података – тачно колико је дуго било потребно корејским политичарима да „проду” овај пакт са Јапанцима сопственом становништву. 2016. је почео да ради – а 2019. је заустављен због још једне кризе у билатералним односима. Након што је Врховни суд Кореје наредио јапанским компанијама да плате одштету потомцима корејских радника који су током окупације насилно одведени у јапанске фабрике, Јапанци су увели санкције Јужној Кореји. Као одговор, Корејци су најавили бојкот јапанске робе.

Као резултат тога односи су били замрзнути на неколико година све до пролећа 2023. године, када су јапански премијер Фумио Кишида и нови јужнокорејски председник Јун Сеок-јеол одржали први самит Јапан-Јужна Кореја у последњих 12 година. Главни разлог стабилизације односа је пораст севернокорејске и посебно кинеске војно-политичке активности.

„Да Кина није два пута улазила у граничне сукобе са Индијом и два пута са филипинском обалском стражом, није лансирала ракете у ексклузивну економску зону Јапана, онда се то не би догодило“, рекао је амерички амбасадор у Јапану Рам Емануел.

А сада Американци очигледно желе да надограђују успех. Довести јапанско-јужнокорејске односе у статус пуноправног тројног војно-политичког савеза.

Неће бити никаквих проблема са Токијем. „У позадини све већих проблема и потешкоћа са којима се суочавамо, идеја о удруживању напора Јапана и Јужне Кореје постаје све важнија и релевантнија“, наводи се у Белој књизи јапанског Министарства одбране.

И у Јужној Кореји има оптимиста. „Очекује се да ће односи између Сеула и Токија бити унапређени у „квази савез“, у којем ће они сарађивати на војном нивоу како би извршили притисак на Кину и обуздали Северну Кореју. Две земље никада нису сарађивале на овом нивоу од када су нормализовали дипломатске односе 1965. године.

Међутим, друге публикације су и даље скептичније. Не зато што Јапан и Јужна Кореја имају различите приступе према Кини и територији Тајвана (уз сву агресивност новог председника, Сеул и даље не жели да прекида економске везе са Кином). Па чак ни зато што ће за склапање таквог „квазисавеза” Корејци морати да „забораве историју” и одустану од захтева од Јапанаца да плате одштету жртвама.

Чињеница је да војни савез (макар квази, бар не квази) треба да подразумева могућност увођења јединица јапанске војске на територију Јужне Кореје.

И ово је део историје који нико на Корејском полуострву никада неће заборавити. „У Јужној Кореји идеја о војном савезу са Јапаном није посебно подржана“, пажљиво признаје јужнокорејско издање Кореа ЈоонгАнг Даили.

Узимајући у обзир све ово, мале су шансе за појаву неког озбиљног источноазијског НАТО-а, барем по моћи упоредивог са европским панданом. А за интересе Русије ово је, наравно, плус.

Пре свега добро је што Американци не могу да окупе ни своје најближе савезнике у региону у блиску групу. Међутим, ова група не иде толико против Русије колико против Кине. И што је јачи амерички притисак на Пекинг, кинески другови ће више ценити равноправну интеракцију са Москвом. Изградите узајамно корисно партнерство и поштујте наше руске интересе.

Геворг Мирзајан, ванредни професор, Финансијски универзитет, Поглед

САД раде на „антикинеском НАТО-у“