Да ли ће САД моћи да створе војни савез против Кине?

Иако самит НАТО-а у Виљнусу (11-12. јул) можда неће ући у историју као судбоносна одлука можда ће остати упамћен као прекретница у сукобу Кине и Запада, посебно у реторичком смислу. У свом завршном саопћењу, алијанса је оптужила НРК за „злонамерне хибридне нападе, сајбер операције и ширење дезинформација“ које циљају на саму себе, а као одговор […]

Да ли ће САД моћи да створе војни савез против Кине?

Иако самит НАТО-а у Виљнусу (11-12. јул) можда неће ући у историју као судбоносна одлука можда ће остати упамћен као прекретница у сукобу Кине и Запада, посебно у реторичком смислу. У свом завршном саопћењу, алијанса је оптужила НРК за „злонамерне хибридне нападе, сајбер операције и ширење дезинформација“ које циљају на саму себе, а као одговор је добила упозорење да не наноси штету „легитимним интересима Кине“, а посебно да се креће „на исток према Тихом океану“

Забринутост Кине је разумљива. Састанку у Виљнусу присуствовали су лидери Јапана, Јужне Кореје, Аустралије и Новог Зеланда – држава Пацифика, што је појачало сумње да се Вашингтон спрема да прошири НАТО на највеће водено подручје или створи засебан антикинески савез у оквиру то. Покушаје ове врсте Американци су заиста чинили још од Хладног рата али до сада нису донели опипљиве резултате.

Анксиозност на океану

Укупно их је пола туцета: СЕАТО, АНЗУС, АНЗУК, АСПАЦ, АУКУС, КУАД – међународне организације на Пацифику, икада створене уз учешће Велике Британије или Сједињених Држава. Њихова имена су готово непозната широј јавности. Разлог је једноставан: дизајнирани да обуздају Кину, нису постигли значајан успех.

Идеја да Народну Републику Кину треба обуздати датира још из 1950-их, када их је, после победе комуниста у грађанском рату, Бела кућа сматрала сталним савезницима СССР-а и својим противницима. Истовремено са НАТО-ом (1949), Американци су створили још два блока са сличним називима – ЦЕНТО (1955) и СЕАТО (1954). Од овог другог се очекивало да држи комунистичку претњу под контролом на обалама источне Азије, односно да циља на НРК.

Организациона структура СЕАТО-а, која је настала по узору на НАТО сасвим је озбиљно личила на прототип: обухватала је канцеларију генералног секретара, савет министара и комитет војних саветника. Постојала је и разлика: за разлику од северноатлантске алијансе, источноазијска је прогласила неутралне земље Индокине за своју зону одговорности, од којих нису све тражиле заштиту. Под „кишобраном“ је био Вијетнам, подељен на комунистички север и капиталистички југ.

Убрзо је постало јасно да координација у блоку не функционише. За разлику од Европе где у НАТО-у готово да није било несугласица, земље пацифичког региона су се посвађале. Америка није нашла заједнички језик чак ни са азијским колонијалним силама Француском и Великом Британијом које су такође приступиле СЕАТО-у, али су имале друге интересе на Истоку. Средином 1960-их, Сједињене Државе су одлучиле да интервенишу у грађанском рату у Лаосу али нису успеле да убеде Британце и Французе да их следе. Блок СЕАТО је заустављен.

Сједињене Државе су послале трупе у Вијетнам али су то у ствари учиниле саме. СЕАТО је пружио само спољну подршку, дозвољавајући Американцима да делују у своје име. Када би се рат завршио у корист Америке то би било довољно. Али су Сједињене Државе изгубиле, нарушивши престиж СЕАТО-а, а 1975. године први источни савез у историји, створен под окриљем Запада престао је да постоји на захтев њених чланица.

Англосаксонци се свађају

Током година Вијетнамског рата, показало се да су САД добиле више помоћи од много мањег пацифичког савеза, званог АНЗУС, него од СЕАТО-а. Створен 1951. године, укључивао је, заједно са Американцима, Аустралијанце и Новозеланђане. Био је то споразум о колективној одбрани: напад на било коју од три земље препознат је као опасност за све остале.

Англосаксонске земље су се држале једна уз другу у џунглама Индокине и повукле трупе практично истовремено 1972-1973, а хуманитарно особље такође заједно 1975. Али 1980-их су се посвађали због нуклеарне технологије. Године 1986, Нови Зеланд је прогласио своје воде слободним од нуклеарног оружја, не чинећи изузетак за америчке нуклеарне подморнице. У Америци се то сматрало кршењем споразума и претило је да ће тврдоглаве лишити њихове заштите, али у контексту завршетка Хладног рата, Нови Зеланд се није осећао у опасности. Земља је суспендовала чланство у АНЗУС-у, сводећи га на билатерални споразум између Аустралије и Сједињених Држава, због чега је име блока постепено нестало из међународних вести.

Тихи океан је дочекао 21. век без војних блокова. Али ситуација је брзо почела да се мења – како је раст кинеске економије (са шестог места 2000. на друго место 2010.) почео да изазива љубомору и сумњу у Сједињеним Државама. Американци су се 2007. године обратили за подршку Јапану и Индији, историјским противницима Кине. Уз њихово учешће и Аустралије, формиран је Куадрипартите Сецурити Диалогуе (КУАД). Статус ове организације далеко је од војног договора. Ипак, под његовим покровитељством, почели су да изводе вежбе, чија размера одговара само непријатељу такве величине као што је НРК.

Током 2010-их настављена је концентрација оружаних снага у Тихом океану. Аустралија је први пут у историји поставила америчке базе на своју територију, а Нови Зеланд се вратио у АНЗУС 25 година касније. Склопљен је војни споразум између Јапанаца и Аустралијанаца. А 2016. године, након победе на америчким изборима, Доналд Трамп је притисак на Кину ставио као приоритет своје политике. Од тада је претња војног сукоба на Пацифику добила прави облик.

Авантуре азијског НАТО-а

Тражећи начине да изврше притисак на Кину САД покушавају да окупе главне земље Далеког истока али су суочене са проблемима који су познати још од дана СЕАТО-а. Државе региона нису исцрпиле потенцијал локалног национализма. То значи да непријатељство које могу осећати једни према другима редовно надмашује и страх од Кине и притисак Беле куће.

Американци имају посебне потешкоће са Јапаном и Јужном Корејом од којих сваки појединачно делује као блиски савезник Сједињених Држава. Али то пријатељство је засењено мрачним сећањима на колонијалну окупацију Корејског полуострва од стране Јапанаца од 1910. до 1945. и међусобне територијалне претензије. Формирање савеза који укључује обе државе је тешко, иако Вашингтон улаже озбиљне напоре да их зближи.

2023. година се показала као продуктивна у том погледу. Јужнокорејски председник Јун Сеок-јеол, изабран гласовима крајње деснице, поступио је против интереса националиста тако што је опростио дуг Јапана: његове компаније више нису обавезне да надокнађују радну мобилизацију Корејаца током Другог светског рата. Као одговор, Токио је напустио економске антикорејске санкције уведене 2019. Стога заједничко присуство Јун Сеок Иеола и његовог јапанског колеге Фумија Кишиде у Виљнусу није обична случајност.

Да ли ће моћи да се изјасне о јединственом антикинеском ставу? Има места сумњи. Јавном мњењу две земље, деценијама условљеном међусобним притужбама, потребна је генерацијска промена пре него што би заједничко чланство у потенцијалном азијском НАТО-у заиста постало стварност.

Комбинујте некомпатибилно

Ништа мање компликована није ситуација и са осталим могућим учесницима у блоку. Супротно ставу америчког Стејт департмента, који Кину представља као регионалног агресора, територијални спорови су свакодневна пракса међународних односа у источној Азији. Само у Јужном кинеском мору, Брунеј, Кина, Малезија и Филипини полажу право на водено подручје северно од Калимантана, Кина, Малезија, Филипини, Вијетнам полажу право на острва у мору, а Филипини и Индонезија на приобални регион Сабах, која припада Малезији, али без Кине. У недостатку могућности за решавање оваквих спорова, немогуће је брзо формирати регионални савез попут НАТО-а, а предуго чекање није у интересу Сједињених Држава, јер је раст кинеског БДП-а и даље испред САД, што значи да Кина задржава наду да ће у будућности постати прва светска економија.

Време не ради нужно за Америку на други начин, као што се види у Јужној Кореји. Избор крајње деснице Иоон Сеок-иеол 2022. отворио је пут детанту са Јапаном, али његов претходник, либерална левица Мун Јае-ин, који је, напротив, тражио одштету од Токија, није избрисан из меморија. Нови избори могли би да донесу освету левици, тим пре што је Јунову одлуку да подлегне Јапанцима осудило 60 одсто његових сународника, показују анкете, а смена деснице и левице на власти је уобичајена појава у Сеулу.

Узимајући у обзир мозаик противречности у Азији, САД су деценијама преферирале билатералне споразуме са земљама региона, али такве мере очигледно не би биле довољне да обуздају Кину. Сенатор из Небраске Бен Сасс рекао је ово 2022. године: „Створимо НАТО на Пацифику. Потребни су нам савезници да нападнемо Комунистичку партију Кине, а савезницима смо потребни ми, америчко вођство. Бајденова администрација гура међународне односе у овом правцу, али је можда још далеко од било каквог озбиљног напретка.

Игор Гашков, ТАСС

Да ли ће САД моћи да створе војни савез против Кине?